Istočnik

Бр. 22.

источник

КшиЉевне оцјене и прикази. Адександар Живаиовић: Хронологија у нророка Данила Ср. Карловци, Српска ман. штампарија 1903. Стр. 32. Цијена? Књига пророка Данила нанисана је у дванаест глава, а дијели се на два једнака дијела. У првом дијелу, гдје пророк Дапило говори већином о свом животу. изложена је и еавремена историја како јеврејска тако и »тадањих јаких азијских држава: вавилонске, мидске и перзијске.« У другом су дијелу визије, у којим је оцртана будућа историја свијета. Изложена је историја свјетских држава до Христа, н опда само Месијапско царство. С тога је књига пророка Дапнла важан историјски споменик и извор првога реда за историју. Књига је написапа у вавилонском ропству и требала је да храбри Јудејце, да истрају у невољама, које су пошљедице њихова гријеха, и да им предскаже бољу будућност: не само ослобођење из Вавилона него и долазак Месије. Књига пророка Данила има дакле и са паранетичке стране велику важност. Но ненријатељи Хришћанства издижући паренетичку страпу Дапилове књиге, хтјели су де умање па и унигите њену пророчку и историјску важност. Одбацујући чудеса и казивање у напријед тако важних догађаја, који су код пророка Данила тако тачно одређени, као да је говор о савременим догајима а не о будућим, непријатељи су почели пападатп и автентичност данилове књиге, т. ј. тврдити да је Данилова књига нанисана касније, у другом вијеку пр Хр. око 17(;—164. год., те наравно, да јој ни автор није пророк Данило. Већ у трећем вијеку нападао је автентичност Данулове књиге новоплатоничар Цорфирије (+ 305). Нн је тврдио, да је књуга написана за времена сирског цара Антиоха Епифана као уаНстшт рох1 еуеп1ит, да охрабри малаксале Јудејце (бл. Јероним: Сотт. П1 Оап.). Ту су тврдњу прихватили касније и сви рационалистички критичари и егзегетичари и настојали су своју тврдњу и доказатн. Какви су ти нанадаји на автептичност Данилове књиге, а тнме и на Хришћанство, и који су то разлози, којим рационалисте покушавају да докажу своје тврдње, видимо и књизи г. Алекс. Живановића: » Лронологија у пророка Динила«. Г. Живановић, прије него што је почео да говори о самој хронологији у пророка Данила, држао је за потребно, да проговори неколико и о автентичности саме књиге. Одбивши све нанадаје рационалистичких егзегетичара писац нам је доказао, да је заиста нророк Данило гшсац књиге, која се њему принисује (стр. 6—9). Иза тога гтрелази писац па хронологију у пророка Данила. Рационалисте веле, да се у Данила налазе мпоги анахронизми, да Данило не познаје старозавјетпе ни свјетске историје, А то већином темеље на том, што Данило спомиње неке цареве за које не зна свјетска историја. То долази одатле, што се »у библији често употребљавају друкчија имепа царевима, него што их они посе у свјетској историји.« Тако се овдје спомињу као иантљедници Навуходносорови Валтазар и Дарије Миђанин, који се не спомиње у свјетској историји. Писац је утврдио, да је Валтазар старији син и савладар Навонита, пошљедњег вавилонскога владара (стр 19.), а Дарије Миђанип да је Кијарчар 11, син цара Астијага мидске лозе (стр. 21.). Тако је писац довео у склад причање данилово са другим историјским споменицима. — Писац је одбио и друге нападаје на хронологију пророка Данила, а осим тога нам је растумачио јасно и Данилово месијанско пророчанство о седмипама (гл IX., 24—27. Цијелом пак кп.ижицом показао пам је нисац: