Istočnik

— 74 —

живот бити правилан и срећан, ако хармонично развија све своје силе, зко не мисли само шта ће јести и пити и колико ће иза себе блага оставити. Благо треба да му је на небу, тамо му је права постојбина, тамо треба и да тежи. Не буде ли о томе мислио, неће никад тамо ни доћи. А доћи ће вријеме, кад ће то зажељети, Знамо како нам је, кад се у чему разочарамо. А не можемо ни замислити већег разочарања, него што ће га доживјети они људи. којима је само брига до тијела, кад виде једном, да су се цијелог живота мучили за невриједну ствар. Сине, пемој се иружати ђалеко; ако се много бринеш, ие&еш бити без кривице и ако тако радиш, неИеш мпого иосши&а! (Сирах 11, 10). Ко од вас бринуЛи се може иримакнуши расшу своме лакат један ? (Мат. 6, 27). Не бринишв се говореЛи: гиша Иемо Јесши или шта Лемо иити или чим Лемо се одјенуши, јер све ово незнабошци ишту.... Него иштише . најирије цпрства Божјега и иравде његове и ово Ле вам се све додати. Не брините се дакле за сјутра, јер сјушра бринуЛе се за се! (Мат. 6, 31—34). Каква је корист чов/еку, ако задобије сав свијет, а души својој иахуди? (Марк. 8, 36 и парал.). Да се шрудимо и сшарамо за добро дјело.' (Титу 3, 8). Не знаше ли, да је иријатељсшво овога свијета неиријатељство Богу? (Јак. 4, 4; 1. Јов. 2, 15). 36. У Цркви хришћанској има и добрих и злих. Хришћанску је Цркву основао Господ Исус Христос, да се преко ње своди благодат Вожја на људе, која их препорађа и освећује. Она јесте друштво људи, који су сједињени међусобно једном вјером у триличног Бога, дпкле и у Спасите.ља Исуса Христа, Који је и глава Цркви, — друштво такво, које оживљава један Дух Божји поглавито преко св. тајни. Но пошто вјера у свих људи није једнака, није ни живот у свих онакав, какав тражи Јеванђеље. Зато нијесу дакле сви хришћани једнако достојни чланови тога благодадног царства Божјег на земљи, већ има међу њима и добрих и злих. Није могуће, да су у Цркви само добри људи, већ у њој мора бити и злих исто онако, како по ријечима Господњим нема жита без кукоља. Црква је баш због злих људи — а сви смо мање више такви — и основана, да се наиме зли поправе и спасу. У томе се огледа велика љубав Божја према свијету, што је Он за спас грјешних људи самог Сина Свог послао у свијет на страдање. Дакле и грјешни, зли људи у ужем смислу јесу такође чланови хришћанске Цркве. Они се сматрају душевно болеснима, који треба да се излијече у хришћанској