Istočnik

— 83 —

Много бих вам могао још говорити о љубави хришканској, али вас упућујем, да запитате срце своје, — оно ће вам право о љубави рећи. Кад се на^ете овако у свијетлом тренутку расподожени за ријеч Божју и заборавите за часак на све свјетске невоље, увреде и бриге, срце ће вам рећи: та заиста нема већег блага од љубави, — и онда можда нећете само за часак заборавити на увреде својих ближњих, него занавијек, јер ће вам срце уз ријеч Божју рећи и то, да не ваља да се љубимо само ри/ечју ни језиком, ве% дјелом и истином (Т.Јов. 3, 18). Ако такви будемо, онда ћемо заиста потпуно испунити највећу заповијест Христову. Друге теме: 1. 0 кушању (ст. 35; види и П. бр. 8); 2. Свеза старог Завјета с новим (ст. 40); 3. 0 божанству Христову (ст. 43, види I. 75); 4. 0 слабости људског разума (ст. 46). 39. 0 кушању. Многи људи хоће да постигну жељену сврху не онаквим средствима, која препоручује морални закон, већ недозвољенима. Често се човјек са пријатељским лицем, а опаком намјером приближава свом ближњем. Особито су они људи, који заузимају виши положај у друштву, изложени често улизицама, који једно мисле а друго говоре, који уснама точе мед, а у зрцу им је јед, који само х^леде, како би шта испипали, да то употребе на своју корист. Једно средство ниским људима за постизавање опаке сврхе јесте кушање. Кушање моше бити двоврсно: Према Богу и према људима: Бога искушава човјек, који ставља на пробу ГБегово стрпљење. То бива особито, кад човјек слијепо се уздајући у Божје милоср^е срља у опасност или у гријех. Човјек зна, да му је гријех шкодљив, па ипак гријеши, а при том погрјешно рачуна, да његов гријех неће бити од онаквих пошљедица, какве обично прате гријех. Кад човјек пак срља у гријех, он уједно срља и у опасност. Многи људи док су у опасности моле се Богу, да их избави биједе, али кад се избаве, нијесу се опаметили, већ поново западају кривицом својом у исту опасност мислећи, да ће их Бог опет избавити као и први пут. Друкчије је кушање људи. Ближњег свога човјек искушава онда, кад крије пред њим своје мнсли, а од њега, правећи му се искреним, тежи да дозна, што му треба. Кушач никад нема племениту сврху, већ увијек хоће да се окоррсти искреношћу свога ближњег. Покваренији људи иду још даље: они хоће да и без своје користи искушају свога ближњег у намјери, да му нашкоде. Кад дознаду што од свог ближњег, таки дошапгавају то даље, па већи11 *