Istočnik

Бр. 2.

ИСТОЧНИК

Стр. 53

при Вел. Требнику налаже ово: »У 12 дана т. ј. од Божића до Богојављења, (Лмавха/јјхгроу), прве седмице св. Четрдесетнице, страсне седмице, као и свијетле седмице и на велике нразнике помени се за мртве не чине, а иначе се држе преко цијеле годнне«. Прем;а овоме дакле пе би се могао држати парастос умрлима у вријеме од БожиДа до св. Јована, нити заупокојна литургија, ни свеноћно бденије па ни кратки помен за умрле (или литија) било до литургије или послије литургије. (В. Ц. В. 1895, 7; Рјк. д . с. п. 1890, 7; Булгаковљ: Настолв. Книга. 1900. Стр. 1267; Н. СилБченковт>: Практ. Руков. 1888, 136). Кумови — замјеници при св. тајни крштења. Деси се случај, да прави кум не може да дође да крсти некоме дијете, било то због болести или због даљине мјеста, а крштење се што прије обавити мора. Пита се, д& ли може њега други заступити и у таком случају чије се онда име у матицу крштених уписује, дали отсутнога кума, или име његова замјеника? По учењу св. наше православне цркве сматрају се кумовима само она лица, која су лично при крштењу учествовала (в. Православно Исповједање I. 103; Књига о парохиј. дужностима § 80, 87). И сам обред тајне крштења захтјева, да кум лично учествује при свргнавању тајне крштења, да даје извјесне одговоре у мјесто онога, који се крштава, да за њега чита Символ Вјере, да обилази око стола трипут са младенцем, у знак трајне везе са Христом (в. Требникт,: посл4дованге св. крепденТл; Номоканон при Вел. Требнику, прав. 200). Обичај кумовати нреко других лица (рег ргосига^огез) јесте чисто западни, неправославни. (О богослуж. благоч. Зан. церкв Т. Серединскаго 1859. г. стр. 100), стога га треба избјегавати. У крајњем случају пак, ако се ово замјењивање не може избјећи, ваља свећеник да обави крштење са таким замјеником, но треба да има на уму то, даједужан у матицу крштених да уписује како име правога кума, који је отсутан, тако и име онога лица, које је дијете из крстиопице прихватило. Можда би се при том овака формула могла употријебити: »по нарочитој жељи родитеља био је кум или кума Н. Н. Мјесго њега или ње на писмену или личну изјаву био је при тајни крштења као кум или кума Н. Н « (11. Нечаевт,: Практ. Руков. стр. 175. I.; А. 0. Хакнацкт: Практ. Руков. стр. 21. § 29; Ворен. Еп. В&д. Иг. 2. за г. 1870). Гдје се има обавити вјенчање, да ли у парохији невјесте или младожење, ако брачници нијесу из једне исте парохије ? Сходно црквеним законским прописима мјесто, гдје се вјенчање обавити има јесте парохијска црква, којој женик н невјеста припадају. Нијесу ли они из једне и исте парохије, то с обзиром на Крмчију гл. 50 (Г1. 200) има се вјеичање обавити у парохији младожење. У овоме смислу гласи и наредба за нашу дије^ цезу, која прописује, да ако су брачници из разних парохија, да је онда надлежан за вјенчање парох жеников (в. »Наредба митрополије дабро-босанске о склапању и благосиљању бракова«. Сарајево. 1899. стр. 20). Но може да се деси овај случај: родитељи младожење иселе се из мјеста рођења свога сипа, те у другом мјесту проживе извјестан број година. Момак доспјевши за женидбу нађе себи прилику, пита се сада: гдје ће се обавити вјенчање, да ли у онај парохлји, гдје се младожења родио и гдје је у матицу крштених уведен, или у овој другој парохији, гдје је неко вријеме са родитељима проживио? У таквом случају — по нашем