Istočnik

Стр. 80

источник

здрављу, у духу и премудрости Божјој. И наши родитељи живе у друштву, и друштву имају захвалити за хљеб, потребни за одржање себе и куће своје. Дакле дужни смо друштву враћати оно, што смо од њега посредно или непосредно добили за добро своје. Драги моји, нијесте сви синови богатих и племићских породица. Мање-више сви имате захвалити за образовање своје друштву, из којега сте изашли, и народу и цркви, којих сте синови и чланови. Кад вам друштво даје то је стога, да једном том истом друштву вратите. Народ, црква и држава жељно вас очекују, да по свршетку наука до^ете у средину ► нашу и корисно радећи вратите племенитим добротворима све оно, што сте једном од њих примили. Није прави и истински син своје цркве и народа онај, који у беспосличарењу и љенчарењу проводи младе дане своје трошећи вријеме и скупе паре у заглупљивању и занемаривању својих сила, него онај, који темељно напредујући у знању и добром владању свом жури вратити се као свршен човјек и користан члан друштва, да врати оно, што је чекад примао. Такве синове треба народ наш, такву дјецу благосиља света наша православна црква. Но противно опажамо у нашем друштву. Зашто тајити? да нам је друштво пуно немарних небрига, који проводећи дане у лијеном уживању и вераду за идеал свој сматрају немарно клатити се по улицама, отромбољити руке и ноге, погрбити леђа, навући јаку на мршав дугачак врат и пуштати да крај њих прохуји младост у неповрат. Грдна рана, што је овим пороком затрован велик дио наше омладине, која у нераду и дреждању по каванама налази уживања, и већи дио свога живота проведе у беспослицама, него у раду спремајући се за друштво и јмвност. Зато кад и до^у у живот и друштво, мјесто живих и истрајних радника добијамо младе странце, исисаних сокова, скрхане и сломљене воље. Какав ће бити, ако на тим млађим свијет остане?! Многи ће се од њих хтјети изговарати: „ Ја нијесам ни од кога ништа ни добио, дакле не морам радити, нити имам враћати икоме ишта. Све, што имам, добио сам од својих родитеља и старих, кпји су ми толико оставали, да за живот свега имам". Но је ли оправдано ова- * ково извињавање неких, који проводећи дане у лијеном уживању и нераду затупе и постају жаве цјепанице без осјећаја и радине снаге, који живе, да једу и не осјећају у животу никаквог узвишенијег уживања ван тјелесног и не разумијевајући и не поштујући дубоки смисао живота живе животињски. Ако их кадгод и видите у друштву, то ће бити прилика, гдје не имајући ничим другим новцеи хоће другима да импонирају. Благо пак, које сам човјек није стекао, још није врлина, и богат бити још не значи бити први човјек. Много више вриједи