Istočnik

Бр. 4.

ИСТОЧНИК

Стр. 99

Жељети је, да се све то чини и код нас, али из учтивости, јер то закон не прописује. У поштовању старости појављује се толико наравствене љепоте, да чак и они који то правило не признају, по невољи уважавају оне, који га испуњавају. Једанпут је неки старац из Атине тражио мјесто на Олимпијским играма у оно вријеме, кад су сва мјеста у амфитеатру била заузета. Млади А.тињани, који близу сје^аху, дозваше га к себи, и кад он на пошљетку с муком доЈје до њих, мјесто тога да му мјесто уступе, почеше му се нечовјечно подругивати; биједни и грдњом испраћени старац до^е до мјеста, гдје су сједили млади Шнартанци. Сви по светом обичају своје земље скромно устану, и даше му мјесто међу собом. Атињаии, који само високоумно исмијаваху старца, били су поражени великодушним поступком својих супарника, са свијех страна разлијегаху се гласови бурног одобравања. Сузе потеку по старчевијем образима парече: „Атињани схватају учињено добро, али га Шпартанци врше". Александар Македонски (ја га радо овдје признајем за великога) чак и у оно вријеме, када га је срећа у нечувеним успјесима гордим учинила, био је свагда скроман пред старошћу. Једном га је у вријеме путовања задржао велики снијег; он је заповиједио да се наложе ватре; гријући се пред једном ватром угледа ме^у својим војницима стара човјека, који дрхташе од зиме; он похита полусмрзнутом старцу, и оним истим непобједним рукама, којима је побједио трон Даријев, подигну га и посади на своје мјесто. Парини говори: „само је онај човјек у ствари рђав, који не поштује старост жене и несрећу". Он се свијем сретствима старао да у своје ученике улије поштовање према старости. Једном се он намјерио на једног младића због неке крупне погрјешке, коју су му саопштили; послије тога срете се он с њим на улици у оно вријеме, кад овај младић јуначки заштићиваше неког старог монаха од војничких удараца. Парини му прискочи у помоћ, загрли га и рече: „ Ја сам те за р^ава држао, али сад, кад внђох како старост заштићаваш, поново вјерујем, да су код тебе све врлине. Особито треба да поштујемо старост онијех, који су се у нашем дјетињству бринули о нашем васпитању, и који су се према својим силама старали о развићу нашег ума и срца. Ми треба да се према њиховим недостацима снисходљиво односимо и да се великодугано сјетимо, колико смо им брига задали,