Istočnik

Стр. 178

ИСТОЧНИК

посланица Ефесцима није написама у исто вријеме кад и посланица Колошанима, гђе се полемички елеменат јасно истиче, већ да обе посланице дијели неки период времена. У богословљу послапице види пајновија рационалистичка критика јасне знакове кашњега јој другопавлинистичкога постанка (Ео1итапп, 8о(]еп, К1оррог 1штег и др.) Но све су то, као што се у неколико оштро изтажава један западни истраживач (\Уоћ1епђег <Ј), само »басне« (Гађе1п). Ни у христологији, ни у сотирологији, ни у ангелологији посланице не може се паћи ни једна тачка, која бн стајала у протусловљу са несумњиво оригииалним богословљем апостола незнабожаца. 0 цркви као тијелу Хрисговом говори се јасгго и у ранијим посланицама (Римо. 12., 4., 5, 1. Корин. 12. 12. и даље); јединство цркве истјече органички из те науке; оно је наиме јединство цркве, а не цркава, дакле не претпоставља потпуно развијенога кашњега црквенога устројства. Јединс/гво Јудејаца и незнабожаца у цркви Христовој, које се тако потанко у послапици излаже, то је такав пупкт у науци посланичиној, који постаје појмљив само тако, ако се призна, да је посланица рано постала, јер у кашње вријеме то патање је сасвим изгубило пређашњу своју оштрину и животну снагу и никога вигне није занимало. — Даље, и по пауци посланице Христос је искупитељ, измиритељ (17, 1. 14.—18. бр.), Спаситељ тијела цркве (5. 23.) прослављепи и преузвишени послије свога понижења (1. 20—22; 4, 8 — 10). Нигђе овђе није Христос »космички принцип«, јер изрази »НМ0.1Н!1Ш ШПОгЖАКШЈ^ГШ КСАЧНКДА КО КС^ЈСћ« (1. 23), » ДД Г ||ПО/1НИТг КГАЧПКДА« (4. 10) немају космички, већ етички смисао, — ријеч је о испуњењу Христовим даровима вијерних или удова црквених. »Углављење« свега што постоји у Христу то није космички процес, већ пошљедица спасопоснога дјела Христовога, угнљед кога се успоставља пређашња, гријехом нарушена хармонија у духовном и материјалном свијету (ср Римљ. 8. 19. и даље). 0 оправдању или спасењу вјером, а не дјелима закона говори се јасно и у посланици о којој говоримо (2. 8. 9.>; закон се ни близу не сматра као прости »етнолошки« припцип. који је дијелио Јудејце од незнабожаца, јер »вражда«, о којој се овђе говорн (3. 14. 15), није проста нанародна разлика, него непријатељство и против Бога, које је дошло и отуда, што је закон био рукопис против нас и као писмо уредбе, која бјегне против нас (Колос. 2. 14). На ношљетку ангелологија не изгледа са свим да је развијенија, него у другим посланицама: исти су ступњеви и добрих и злих анђела (Ефес. 1. 21; 3. 10; 6. 12; ср. Римљ. 8. 38; 1 Корин. 15 24; Клолос. 1.16; 2. 15.); незнабоштво се износи као област сатанина (Ефес. 2, 2; ср. 2 Корин. 4. 4; д-блн. 26. 10); иста опомена да се чувамо од лукавства ђаволскога (4. 14; 6. 11. 12; ср. 2 Корин. 2. 11; 6. 15.). А ако указују, да се у посланици говори о примирењу анђела, о посебним »земаљским дусима« којих је власт сад престала (Еверлипг) то су, да се послужимо ријечима Воленберговим, просте басне, јер 1. 10. и 3. 10. немају ни близу таке мисли. Кад се сравни са послапицом Колошанима послапица, о којој је ријеч, јест докуменат са свим оригинални и пикако се пе може сматрати за просто проширење или прераду послапице цркви кологикој. Сличношћу појединих мјеста послапице особито у моралном дијелу, није могуће преварити се; свакаје посланица запечађена нарочитим карактером, нарочитом основном идејом и своје врсте развијањем те идеје. Доста је да изнесемо, да одјељења ове послапице, о којој говоримо, као 2. 1 — 10; 2. 11—22; 4. 1 — 16; 6. 10—17; немају паралелпих одјељења у посланици Колошанима.