Istočnik

ИСТОЧНИК

Стр. 179

Послагтица је, онет да кажемо, докуменат са свим оригиналан! Основна мисао њезинога теоретичкога дијела јест, да изнесе величанство хриглћанства шш хришћанскога домостроја. Хришћаиство није факат времени, случајни, него смо ми од вјечности изабрани у Христу, као прво изабранику, и посињени Богу (1. 3 — 6.). Хригићапство пам је донијело највећи благослов Божји, наиме у Христу смо искупљепи и гријеси су нам онроштени (1. 7.); у Христу смо добили праву мудрост и теоретичку и практичку и постали нашљедници Божји (1, 8, 9, 11, 12.); у Христу смо запечаћени Духом светим, добили смо залог или капару обећанога Духа, што нам је као јамство, да ће пам кашње бити дата сва блага и да ћемо добити потпупу слободу чеда Божјих (I, 13, 14.) Дјело искупљења, које је изврпшо Христос, својим пошљедицама пр стире се на сав свијет: у Христу све долази до пређагпњега једшкггва, успоставља се пређашња нарушена свјетска хармонија (1, 10.). Белико је, неизмјерно велико хригнћанство, по још је величанственија хришћанска нада, — »оупоклни зклшж (гш, коглтгтко мдкм догтоанТа 1гш ко [катн^-к« (!, 18.). Ова нада има тврди ослопац у томе, што је већ свршено, — у свемоћној сили Божијој, коју је објавио у Христу, уздигавши Га нада све и учигшвши Га главом цркве, тијела Његовога и по томе Његове пуноће (I, —23.). Величину хришћанства позпали су вјерни својим упутрашњим хришћанским опитом. Прије су они били духовпо мртви, ишли су за кнезом овога вијека, живили су по својим тјелесним жељама, били су дјеца гњева Божјега; а сад су по вјери оживили животом Христовим и према томе дужни су да проводе праведан живот, — и одређепи за добра дјела (2, 1 — 10.). Прије су они били одијељени од Божјега народа — Израиљаца са њиховим великим од Бога обећањима, пијесу имали истипитога Бога; а сад су крсном жртвом Христа, који је укинуо закоп, измирени с Богом, приближили Му се и постали су Јудејима равноправни чланови цркве, коју оживљава један Дух Божји (2, 11—22.). Величанственост хришћанства показује се у проповједничком опиту апостола незнабожаца коме је повјерепа по Божијој благодати највеличанственија служба »Тајни Христовој« — тајни призива незнабожаца, и таким начином црква, која је примила у себе и незнабошце, преставља дивну позорницу мудрости и Божије и за саме анђеле, који постепепо проничу у тајне божанскога домостроја (3, 1— 12.) С тога нека је Богу »мдк а кт. фрккн ш Хркт^ 1н[&^ ко кга родм к^кн к^кшкг« и апостол у молитви моли се за читаоце, да би духовно јачали и са свим постигли неизмјерну љубав Христову (3. 13—21.). Какво је Хришћанско звање, такав треба да је и Хришћански живот. Апостол најприје тумачи суштину Хришћанскога јединства. Ово почива па тврдим и сталним основама: црква је једпо тијело, које оживљава један Дух Божији; једна је у свију нада, (дин -к Господђ, (дннл к-брл, «дино кршунп. единг Бог-к, и Отисћ који »нлд-к [к^лш« влада, »чргз-к ксбд-1« дјела и »ко к^-к« пребива (4. 1 - 6). Различити дарови и службе не нарушавају црквенога јединетва, јер их је установио сам Христос, попижени, а каглње прослављени, и опе воде к сазидању и потпуном расту тијела Христовога, које представља јединство у разнообразним или у многообразним му откривењима (4. 7 —16). За тим долазе поједине моралне опомене, које се у почетку тичу свију хришћана (4. 17; б. 21.), а за тим чланова хришћанскога дома (5. 22; 6. 9.).