Istočnik

Стр. 188

источник

Бр. 6.

бачки Димитрије, жички Сава и нишки Никанор. Са митроносним покојником у цркви опростио се преосвећени г. епископ Димитрије , у име богословије говорио је ректор богословије св. Саве пресвитер Стев. ВеселиновиЛ , а у име свећеаства прото ПиаровиК. Погреб блажене памети митополита Инокентија обав.љен је о државном трошку. Мир нека је пепелу врлога покојника и вјечан му помен у народу српском. Е-кчнад п<шлтк! ■Ј" Јефто ЂурОВИћ, окружни протопрезвитер вигаеградски, парох добруњски, одликован протопрезвитерским напрсним крстом, витез аустр. импер. ордена гвоздене круне, посједник краљ. ррпског таковског крста 1ГГ. степена, краљ. српске сребрне споменице за храброст, сребрне медаље за ревносну службу у рату и краљ. српске ратне колајеш, преминуо је у понедјељак 16. маја у Добруњу, гдје је сутрадан испраћен од свештенства и многобројног народа, ожаљен од рода, пријатеља и потптоваоца и сахрањен. У покојном проти губимо доброг пастира, ревносна свештеника, срнскога јупака и правог родољуба, који се и ријечју и дјелом борио за народ свој. На самртној постељи послије седамдесетдеветогодишњег живота могао је покојник рећи са апостолом »добар рат ратовах, трку сврших, вјеру одржах« (Тим. 11. 7 ), јер је педесет и пет годииа провео у служби Богу и народу у својству свештепика, од тих четрдесет и двије у својству окружнога проте, пазећи савјесно на повјерено му стадо, и чувајући га кад је требало и ријечју и заузимањем, а кад је требало и мачем у руци. Покојни прото се родио 20. јан. 1827. у Трнавцима из честите тежачке куће Јована Ђуровића. Књигу је учио код негдашњег бјелобрдског пароха Димитрија Врањешевића, затијем у школи у Новој Вароши, и у манастиру св. Тројице код Пл^еваља. Послије женитбе рукоположи га тадашњи владика Игњатије I. 24. нов. 1850. у Сарајеву. Послије седмогодишње свештеничке службе добије од митрополита Прокопија парохију добруњску у којој је до смрти служио, изузевши вријеме српскога рата за ослобођење и вријеме од 6 годипа које је послије рата у Србији у нарохији провео. Као ревносног младог свештеника произведе га па Илијиндан 1868. год. митрополит сарајевски Игњатије П. у манастиру Бањи за протопрезвитера и постави га за проту вишеградског. Год. 1875.—1877. са осталим родољубима похитао је и прото Ђуровић у рат за ослобођење. Као усташки вођа скупио је у прољеће 1876. у ужичком округу преко 800 усташа који су из Турске пребјегли, те се као заповједник батаљона храбро борио за народ у биткама на Амзићима, код Нове Вароши, у Радоини код Увца, у Пољу Сјеничком и код Јавора. Да се у тим бојевима храбро показао, свједоче три одличија, којима је тадашња кпежевина Србија јупачке груди протине закитила. Послије рата био је парох у Србији у Севојници, и ту остаде до 1882. када се врати у Босну гдје га пок. митрополит Косаповић лијепо прими и намјести га поново на добруњску парохију, повјеривши му уједно и управу вишеградског протопрезвитерата.