Istočnik

Стр. 88

ИСТОЧНИК

Бр. 3.

великодушно и с братском љубављу према свијема ближњима, и да служиш Богу са синовском љубављу и покорношћу. На пошљетку, љубећи живот таквим начином, мисли и о смрти која те очекује. Затварати очи пред смртном неизбјежношћу то је слабост, која парализује тежњу за добрим. Немој својом сопственом кривицом убрзавати приближавање тог свечаног часка, али га и не избјегавај страшљиво. Жртвуј живот, кад је потребво, за срећу другијех, а прије свега за срећу своје отаџбине. Ма каква ти смрт претстојала, буди готов да је јуначки поднесеш, освијетливнш је твојом вјером и искреношћу. ИспуњавајуЛи све ово ти Леги бити човјвк и грађанип у вишем смислу ријечи, биЛвги користан дрцшшвц и биЛеш свагда среЛан.

Књиткевне оцјене и прикази, У одбрану моје критике. Изјављујем одмах у почетку, да се не бих одзивао на одговор г. Маширевића на моју критику његових ексхорти, да није публике, која ће се може бити пољуљати у суду о мојој критици и примједбама, које учиних на Маширевића ексхорте, и под утјецајем »његовога одговора« добити рђав појам о озбиљности саме ствари, коју сам у критици заступао и бранио, а може бити и криво тумачити што. Рекао сам већ у мојој критици (види 11 и 12. бр. Источника ех 1905.) све, што сам опазио лијепо и добро у Маширевића ексхортама, а навео сам ондје и њеке примједбе, односно све, што ми се није свидјело у њима, и то без икаквог другог смјера до ли ради самога Маширевића. Данас бих морао исто то понављати, јер видим, да му је тешко оно, што сам му рекао о ослобођењу његову од римокатоличких узора, у које се он просто заљубио. Понављам дакле и додајем, да вјечито угледање на узоре и састављање проповиједи по туђем примјеру свезује човјека. И ако буде човјек непрестано тако радио, начиниће од њега може бити добра имитатора, али никако добра и оригинална проповједника. То је оно, што сам рекао, да се то одобрава само код почетника Од проповједшжа бољега гласа тражи се, да буде ослобођен од сваког страног утјецаја. Оригипалне мисли и форма, тропи и фигуре, дух и нолет су карактеристика добрих говорника. Жалостан би био онај пјесник, који би при састављању пјесама непрестано држао поетику пред собом и њезипа правила. Већ баш обратно из великих и знаменитих нјесничких дјела знаменитих свјетских пјесника црпе поетика своја правила и естетика своја начела о лијепом и узвишеном. Још жалоснији је онај пјесник, за којега се увијек чује и говори: на пјесмама Н-а опажа се дух Војислава, Т>уре Јакшића, Змаја, Неше-а, Пушкина, Љермонтова и т д. Не би било случајно, кад би њеко уздахнуо након тих изјава: кад ће се на њему већ једаред опазити његов дух? Коште тиШо с1е огаЂоге ЈаБи1а паггаСиг!