Istočnik

Стр. 210

источник

Бр. 8.

Бе чине добро они, који зову свештеника к боному уочи смрти, јер се свештеник не показује тада код одра бонога вјесником мира и благодати Вожје, која се даје у светим тијнама, већ нише вјесником и претечом смрти. А у пошљедње часове живота и сам бони често взгуби свијест и моћ говора. Гријех и одговорност пада на околину бонога због тога пропуста! А на жалост дознлје се, да врло многи и не ће благовремено да позову, свештеника к боному са св. дарима; па и сами болесници желе да се причесте тек у очи смрти. Причешћивање св. тајном, која сједињује човјека с Христом, која доноси мир у душу бонога, која му доноси душевно и тјелеоно здравље н служи залогом вјечнога живота одлаже се и избјегава се. — Да не буде тако у будуће! Бони људи иричешћују се у свако доба код куће, без обдржавања правила, одређена за здраве који се спремају за св. причешће ј али се исиовијед гријеха тражи и од њих. Онима, који су изгубили осјећај и свнјест, забрањено је давати свете тајне.

Син Човјечији. — Наиисао: епископ Антоније. С руског превео Војислав Борик У каквом је смислу пазивао Господ себе »сином човјечијим«? Мпого су се трудили богослови, да на ово питање одговоре, много су књига о њему написали, али је питање ипак остало и до дапас неријешено. Једни су богослови ишли за тим, да истумаче овај пазив противио Монофизитима, а други противно Аријанцима, јер док су једни видјели у њему указивање на човјечанску природу Христа, дотле су други на божапску, а трећи па обадвије заједно. Има мпого и других покушаја, да се у овом пазиву нађе обиљежје најбитније сврхе доласка Господњег; те су пеки егзегети с тога гледишта објашњивали ријечи »Син Човјечији« час у смислу Избавитеља, а час у смислу Пастира, Учитеља, или уопште Месије. Ипак су се сва ова тумачења показала тако безразложна и незгодна, да је пок. Болотов, позпати професор петроградске духовне академије саставио цијели реферат, у коме је, оировргнувши сва тумачења, дошао до тог закључка, да у науци не има таквог тумачења овог имена Христовог, које би могло задовољити. За то и треба признати, да у том имепу иема пикаквог одређепог садржаја, него да је оно просто условни израз, који со.бом замјеницу првог лица замјењује. —• Но мислити, да отсуство извјесне идеје у науци доказује њено отсуство и у ствари, сасвим је погрјешно. С оваком теоријом пе могу се сагласити ни иоштоваоци савремене науке, јер се њом одриче научни прогрес; а још мање опи, који поричу савремено школско богословље за то, што су горе набројани нокушаји ироизвод школе, а не свето-отачаственог посматрања. И заиста закључак