Istočnik

Стр. 346

И С Т 0 ч н и к

Бр. 14. и 15.

свет множине, промене и разноликости, овај емпирички свет, чиста илузија, и да је Атман једино реално биће. На тај начин монизам индијске религије чисто је аистртстни мопизам, јер у њему је једно реално апстракујући од реалитета многога, тај апстрактни монизам у исто је доба докле аксомизам , т. ј. учење, да свет на постоји као нешто што је реално, већ да је он чиста илузија (илузионизам). Развиће религијске свести у Индији има два своја основна ступња: становиште апстрактног монизма у ужем смислу које преставља браманизам (индијска религија у ужем смислу) и становиште апсолутног илузионизма, које преставља будизам. У Браманизму реалнтет једнога нико не ставља у сумњу, пошто се егзистенција свести само зато ставља у сумњу (релативни илузионизам) што се не сумња у егзистенцију једнога. По Браманизму постоји дакле само један Бог и гај је Бог једино што у ствари постоји. Брама је апсолутно биће, које је једно, неделиво, непромењљиво, вечно, које је сам чисти дух, које све види, све чује и т. д. Свет множине и разноликости не постоји у ствари већ је то само сан Брамнн, који он сања обузет Мајом (илузијом). Тај је сан нешто чему Брама подлеже а чему пе треба да подлеже, отуда је Брама крив за тај свој тешки и страхотни сан. Одрицае&е реалитета света и тврђење да је он препун бола (песимизам) производи у браманизму силну тежњу за спасењем од света и живота и за сједињењем са једино реалним Брамом, што у исто доба значи и ослобо^ење Браме од његовог прагреха (подлегања Маји). Практичне последице овога гледишта на свет јесу негација светскога живота, враћање у себе, у кратко квијетизам и аскеза. Али треба иматн на уму, да је Егика Браманизма двострука, да је Етика аскезе етика езотерна и аутономна којој треба да се покорава само највиша каста Брамина, док за ниже касте вреди Етика егзотерна (законик Ману) која се оснива на натуралистичком систему еманације, по коме су појединачни Богови и свет продукт еманацијони из Браме. На овом систему почива и учење индијско о селењу душа, којеу себисадржи претпоставку објективног моралног реда. Сакијамуни (Буда) је извршио реформу браманизма и тиме постао оснивач нове религије будизма на тај начин, што је егзотерну доктрину браманистичку заједно са системом еманације потпуно одбацио и езотерну религију спасења учинио једином општом религијом за све људе и сталеже. Али не само да је Буда езотерну браминску доктрину учинио општом него је он на њој учинио и пеколике битне измене, чиме је идеалистичка религија спасења доведена до врхунца. Буда тврди, да једно биће (Браман) браманизма не постоји, да је