Istočnik

Бр 14. и 15.

ИСТОЧНИК

Стр. 349

становишту једино да принцип моралне хетерономије (моралних заповести) ставити као искључиви практично-религијски принцип. Монотеистичка фаза у развићу религијске свести апсолутно је нужна, јер као што је, вели Хартман, хетерономија нужни стадијум у развитку појединца, тако је она нужни стадијум и у животу народа, да би се од наивне распуштености дошло до моралне самоопредељености и од евдемонизма до моралне аутЈНОмије. А у Мојсијевизму баш и јавља се принцип хетерономије, јрр биће фарисејизма састоји се у стављању закона над делима, слова над смислом. Тиме долази религија закона до свога врхунца и открива сву противречност која у њој лежи. Ако човек може постићи своје оправдање пред Вогом само потпуним испуњавањем Богом прокламованих закона, онда је то оправдање немогуће, јер је човеку немогуће потпуно сазнање Божјих закона и Божје воље, а тиме је и принцип хетерономије показао се као немогућ. Али пре него што се дошло до сазнања погрешности хетерономног становишта религије закона природно је било покушати, да се само то становиште у реченом правцу покуша реформисати. Постоје три таква покушаја, вели Хартман. Први од њих полази од Хилела, други од Есејаца, а трећи, и по својим последицама најважнији, од Исуса Христа. Покушај Хилелов управљен је противу фарисејског прецењивања слова закона, он наглашује вредност етичке унутрашњости на супрот спољним делима, које захтева закон, даље он наглашује мирноћу, благост и братску слогу ме^у људима, наглашујући универзалност јеврејског небеског царства. Поред свега тога он се још налази на становишту хетерономном религије закона и само ублажава неке стране његове. Покушај Есејаца полази од уверења, да је патња јеврејског народа достигла свој врхунац и да је свет близу своме крају, и иде нато да људе што достојније припреми за небесно царство, које је непосредно ту. Стога они нарочито наглашују чистоту и простоту живота, препоручујући пустињски живот далеко од света и његових порока. Они проповедају мирноћу и благост као и трпљиво сношење учињене неправде, и потпуно су индиферентни према светским стварима, према држави, породици, праву и законима. Из вере у близину краја света произилази вера у чудеса, отуда есејци нарочито његују лечења болести иутем чуда. Есејци престављају један чист калуђерски ред и тиме показују, како религија закона конзеквентно изведена, води негацији свих световних интереса живота чинећи испуњавање закона јединим садржајем његовим. • ј ■ (Наставиће се.)