Istočnik

Бр. 14. и 16.

ИСТОЧНИК

Стр. 359

0 Корсунској икони Матере Божје. Мјесеца фебруара 15. а 1495. године, свечано је упхла у Вилну, престоницу Литавије, — руска војвоткиња Јелена. Она је била кћи Јована трећбг „цара московског", и Зинајиде од рода Палеолога, бикшнх византијских царева. 1 ) Она је тада угала у Вилну као супруга Александра Кавимировића, кнеза литавског а ревносног римокатолика! И њој као ревносној православној руској војкоткињи, није била по вољи удадба ова за римокатолика. Но, она се покорила вол.и родитеља спог, кад јој је доказао: да то знхтјева корист вјере православне и руске државе. Казимировић је имао одустати од гоњења вјере православне и народности словенсгсе. Цар Јован сгслопи с кнезом Александром уговор по коме кнез обећа, да војвоткињу Јелену не ће гонити ни наговарати, да пријеђе у вјеру римокатоличку; да ће се вјенчање обавити по обреду православне цркве и у храму православнои. Цар Јоваи, којн се је тек 1500. године прозвао: „Цар све Русије", а до тада називаше се: „Велики кнез московски" — и жена му: Зинајида— Софија, — благословише кћер Јелену и дароваше јој икону Божје Матере звану: „Корсунска и цариградска"; јер је из Цариграда у Корсун чудесно прешла, прије него што су Турци освојили Цариград. И, тада Јеленини родитељи рекоше кћери својој: „Кћери! Мила си ти била нама од вазда, а остаћеш таква, ако останеш у вјери нашој православној и с њом сачуваш иародност нашу словенску, јер, ми те не дајемо ни вјери латинској ни народности туђинској. Држи ову свету икону и пред њом се непресгано моли, а она ће ти помоћи да останеш оно што и јеси! Па, ако би из радозналости ушла у храм или манастир латипски, то учини и разгледај један или два пут а више неиди! А ако тебе твоја свекрва кнегиња Јелисавета позове да идеш с њом, ти је спроведи до храма латинског, па се новрати и отиди у наш свети православни храм, а њој се учтиво извини: да ћеш да идеш у свој храм. И туђинског платна не носи него постојано носи руско одијело! Кнегиња Јелена чувала је у двору свом ову свету икону: као највишу светињу и родитељску успомену. Пред њом јој је непрестаио горјело кандило, и она се је клечећи пред њом молила дано-ноћно.

') Цариград је у почетку био село цо имену „Пигоје". Додније га насели Визе ив Мегаре. Кад је постала варош назвала се по Визи — Биванција. фидалија, исена Визова подигла је прве видове около вароши . . .