Istočnik

Стр. 488

источник

Бр. 19.

Салтијер Словински, то најбоље дјело пјесниково, требало је опширније приказати. Проф. Јагић каже, да се Ђорђић овим слободним препјевавањем показао правим пјесником 1 ). Требало је споменути још: Јосипа Бетондића, који се бавио лијепом књижевношћу и забиљежио 18 народних пјесама, Ивана Фр. Соркочевића, гласовитог правника, који је и на пољу лијепе књиге радио изворно и преводећи; најзад трудољубивога Марина Тудисија, који се трудио око дубровачкога позоришта и ради тога преводио драме са страних језика, особито Молијерове. На крају ваљало је споменути, да и данас има Дубровчана, који су стекли књижевничко име, али да једни пристају уз српску а други уз хрватску литературу. Код Канавеловића требало је рећи, да је у Дубровнику већи дио свога живота провео дружећи те са знаменитим личностима тога доба, и да је овдје заволио народну књигу, те почео писати изворно и преводећи. То треба споменути, да се одмах и правац његова рада означи. Међу хумористе изван Дубровника иде Влахо Сквадри, кога је требало споменути. Г1а не би било на одмет, нити би књигу преоптеретило, кад би се, било у уводу било гдје му драго, споменуло, ко је којим дијалектом писао. Тако остаје ђаку па и другима да комбинују. За Витаљићев »Остан божије љубави« требало је казати, каково је то дјело, и о чему ради. Код А. Качића требало је боље карактерисати његове пјесме упоређујући их с народним, да се лако разумије, зашто је »Писмарица« могла тако народу за срце прирасти. Је ли било какова писца, који би се могао сматрати његовим претходником, је ли имао ма и у најновије доба опонашача и је ли био од какова утицаја на српске и хрватске препородитеље. Је ли га ко увео у свјетску литературу и којом приликом? Качић је врло интересантна пјесничка појава и по избору и по обради градива, по идејама а и по времену. Књижевни рад у Босни не може нас никако задовољити, јер је одвише једнострано а к томе и површно описан. Према обради г. писца као да су само наша браћа латинскога обреда били културни! Зар православни нијесу баш ништа радили на просвјетном пољу ?( Не би ли се могло наћи што, да су и муслимани радили на просвјетном пољу? Можда је било муслимана Босанаца, који су писали, ако не у свом материњем језику а оно турски или арапски? Све су то питања, која би литерарни историк морао додирнути, јер ће иначе испасти једнострана, пристрасна слика културнога стања у Херцег-Босни. Литерарни би историк морао да се дотакне и тога питања, зашто су францишканци боље напредовали у просвјети од православних. У Босни су прије пада били, како се обично узима, богомили, а ови су гојили литературу у народном језику, који је био врло лијеп и без примјеса црквене словенштине. Зашто се ограничио г. писац само на вријеме од XVI.—ХУШ. в. ? Овдје се могло посегнути мало дубље у старину. 0 Дивковићевој се прози могло што рећи а тако и о том, да се у његовим дјелима налази и причица, које су или из народа позајмљене, или их је Дивконић сам у духу народном саставио, као што су то обичавали и други фран-

*) в, Шурмив о с. 101.