Istočnik

Стр. 490

источник

Бр. 19.

Књижевни рад у Славонији није окарактерисан. Нема добра увода, па нам остаје непознат правац Требало би протумачити ту психичку појаву, за што превлађује практичан поглед међу пнсцима из Славоније. Сатир Рељковићев није оцртан, а то је требало учанити, ако је г. гшсац ону богату литературу, коју наводи бар летимично прегледао Могло се указати и на сличност предузећа његових и Доситијевих као и на неке видније разлике. И један н други теже за ширењем културе у најширим слојевима народним, и један и други заступају практичан смјер и један и други критикују друштво из кога су поникли. Али је Рељковић много обазривији, да не кажемо страшивији, док је Доситије ерло слободо^ман а не обзире се на приговоре као Рељковић. Псеудоним ће бити ваљда Момус а не Леониус, осим ако то није пггампарска погрешка. Када је споменуо та два нападача, требало је споменути, да је био и учени Катанчић противник Сатиру, узимајући у заштиту народно коло против приговора »Сатирових«. За тим је требао спомепути кога писца, који је брапио Рељковића (н. пр. Вид Дошен: Јека планине). Но не треба мислити, да је Рељковић био у то увјерен, што је приговарао, него је хтио претјераношћу да тим лакше дође до циља. И Рељковићев син Јосип Ст. Рељковић (| 1801.) ударио је практичним очевим правцем, написав у народном десетерцу »Кућник«. Могло се код Ј. Крмпотића рећи, да је био одређен за комисију од г. 1782. са задаћом, да се уреди правопис хрватски латинске буквице Пјесме су му без полета, показују познанство с дубровачком поезијом. Могло се додирнути и то питање, како то, Крмпотић, дворски капелан у Бечу, па да пјева у славу православне руске царице Катарине II. и православних Црногораца? Ова појава је врло иптересантна а и данас је од утицаја на судбину Балкана и његових становника. III. Од Доситеја до Вука. Овдје је исцрпнији увод потребан као насушни хљеб. Овдје има толико ствари, које су биле од недогледних пошљедица и за социјални и културни живот Орба у новој домовини. Овдје је требало описати културно стање дошљака и старосједиоца, требало је оцртати средину, гдје су се настанили, с политичкога, социјалнога и религијознога становишта. Требало је боље истакнути везу између узрока и посљедица, па да се разумије за што су примали не само руске цркнене књиге него н Русе учитеље. У овим околностима лежи клица оном непријатељству учених Срба против Вукових новотарија. Ово би требало обрадити сличпо проф. Т. Остојићу у ваљаној и разборитој радњи. Српска књижевност од Велике Сеобе до Доситеја Обрадовића, коју и г. писац стр. 85. цитира. Ваљало је рећи нешто и о књижевном језику, како би се читаоци упознали с главнијим особинама његовим. Очекивали смо, да нам што више каже о Орфелину и његову Магазину. Овдје леже први замецн часописне књижевности. Само то би било довољно, на да се опширније прикаже овај Магазии. Предговор заслужио је то својим интересантним садржајем у пуној мјери. Идеје су врло модерне, нове у погледу иа литературу и њезину задаћу у просвјети народној. Литературу ваља његовати у народном језику да се може проширишн круг иросвјеше. Овим идејауа је Орфелин претеча Доситијев. Што јо Орфелин у свом Магазипу хтио и наумио. то је Доситије послије практично изводио. Према томе изишла би и Доситијева физијономија јаснија и разумљивија. И Доситијев рад није просуђен у довољној и јасној