Istočnik

Стр. 256

источник

Бр. 17.

Из петог деценија осамнаестога века имам само један нодатак, који је доста интересантан, а и важан, јер нам осветљава једну до сада не 'истакнуту страну овог занимљивог питања. То је на име једно писмо Будимцима од неког Живка Смаидова из Шида, од 2. новембра 1744. године, у коме прича, на захтев будимске српске општине, како га је његова жена Марта, која се тада у Вудиму налазила, оставила и како је он поред ње живе другу жену узео и с њоме се венчао без икаковог црквеног развода, па за то допушта и Марти, да се и она може слободно за другога удати. Ево како то, за нас иитересаитно, писмо гласи: „Клко ми зд'к подпигати атестир<шо или ти ск(доч1шо, зд сио тд„<иошн1ок> Л1лрт8, кога есте нссрсћмо сочетдллс !^ окд.ио врлкб со ,ином Ж икко/и ; „и никлкокаго излиждб нас не кист сл1шимим, м омд ,иемс остјеилл слл 1 околмо „н отим1Лл л,иожс хомЈ,ет. И лз т8|о ожидлх, и никакокогл гллсл ш окр'кго\"; „и но тол» лз пога^ др8г8 ж(м!Ј н цркокнил! крлкол! сочетлсгл м онл л,иожј „ Х ошчјт некл нде, м кто \ омј ,6 погати од г ћ лше л|$ просто п лз плрлм, „никогдл с н т п 11 подпис 8 к>са со ЖлрТНМИЛ! КрЛТОЛ* И ЗЛСКПд ктЕЛ„стк8|о тлко дл лз ип!5|о илгкк> жен8 и,ил дкл л-ктл". 1 ) Еарактеристично је, да будимски учитељ и прсшоведеик, а после и владика, Дионисије Новаковић, — набрајајући у једном своме пнсму од 1747. г., неком архијереју у Русији, све злоупогребе сриских архијереја карловачке митрополије, против канонских прописа православне цркве, — спомиње, с обзиром на брачне одношаје, само то: „што се „за новац даје допуштење четвртог, петог, па и шестог брака, 2 ) и „епископи и архиепископ се хвале, да га могу давати без свјатјејших „патријараха и свјатјејшега Сииода". 3 ) Према томе изгледа, да су наши архијереји у то доба, гпто се тиче развађања бракова и давања диспензација од извезних степена сродства, у главном тачио поступали по смислу канонских одредаба наше цркве, — кад пажљиви и учени Дионисије, који беше један од првих Срба, који свршише Кијевску Духовну Академију, није им у томе погледу нашао баш никакове замерке. А ми се уз то, из разних других архивских података, из тога, ранијег, а и каснијег времена, уверавамо доста поуздаио, да су код нас бракови испрва врло ретко и због саме прељубе развађани, а

*) Гласник Срп. Учит. Друштва II. од св. У. р 77—78.

2 ) Из прелиске епископа темишварског Николе Димитријевлћа са иатријархом Арсенијем IV. Јовановићем-Шакабентом, уверавамо се да је заиста тако било. — Интересантно је, да је у случају кад муж отера жену и с другом се венча, те кад ова умре и он опег узме прву жзну натраг, ио народном схватању тај чин означаван као трећи брак ; д'ок су га представници цркве рачунали као други брак (Биди: Концепат-Протокол владике Димитријевића у М. ii А. К., међу нексибир. списима).

3 ) Погл. у М. Јзкшића, — О Арсенију IV. Јовановићу-Шакобенти („Вранково Коло" од до 1895. р. 1374).