Istočnik

Стр. 286

ИСТОЧНИК

Бр. 19.

син простога грађанина, Јесеја из Витлејема. Оба младића снријатељише се један с другим послије побједе Давидове над филистимским горостасом Голијатом. Та побједа стекла је побједитељу свеопћи глас. Давида завољеше сви, но највише Јонатан. Од тога времена душа Јонатанова приону за душу Давидову, и Јонашан га запази као душу своју. И Јонаган учини вјеру с Давидом, јер га љубљаше као своју душу. И скиде Јонатан са себе илашт, и даде га Давиду; и одијело своје и мач свој и лук свој и појас свој (Цор. 18, 13 4.). Искреност свога друговања доказао је Јонатан тијем, што је не једанпут спасио Давида од гњева оца свога Саула. Јонатан, кад би год дознао, да другу његову иријети погибељ од руке Саулове, јављао му је то и није једанпут бранио невиност његову пред оцем. Једаниут га је тако смјело бранио, да у мало не плати сам животом. Саул баци на њега копље, али на срећу не погоди циља. Што је већа била мржња Саулова против Давида, тим је јача постојала љубав Јонатанова према њему, тим је силније горјело његово срце жељом, да се што чешће састане са својим гоњеним пријатељем, који се скриваше у пустињи. При једном таком сусретају, паде Давид ничице на земљу и поклони се три пута, као царскому сину и своме добротвору, и пољубигае се, и плакагае обојица, особито Давид. И поновигае завјет вјечног и непромјенљивог пријатељства (I Цар. 20, 41 и 42). Код другог сусрета у пусгињи рече Јонатан Давиду: Не бој се, јер ше не Ле сгигнути рука Саула оца мојега, него Аеш царовати над Израилом, а ја Иу бити други за тобом (— 23, 17). При том потврдигае своје пријатељство поново заклетвом. У борби са филисгинцима на горама Геивујским паде Јонатан с оцем својим као јунак. Смрт његова јако растужи срце Давидово и он га горко оплака! У његовој надгробној пјесми излила се сва дугаа његова, која је њежно и дубоко љубила свога пријатеља: Дико Израиљева! на твојим висинама иобијени су! како падоше јунаци! Н.е казујге у Гату и не разглашајте ш улицама Аскалонским, да се не веселе кћерп филостејске и да не играју кНери нвобрезанијех! Горе Геивујске! не падала роса нч дажд на вас и не родило поље за принос! јер је шу бачен штит с јунака ... Жао ми је за тобом, брате Јонатане! био си ми мио и драг; веЉа ми је била љубав твоја од љубави женске. Како падоше јунаци, и проиаде оружје убојито! (2 Цар 1. 17—27). Времена старозавјетна немају дирљивијег и поучнијег примјера пријатељства. У Новом Завјету сам Господ Исус Христос, Створитељ и Господар неба и земл>е, благоволио је осветити својим примјером пријатељску свезу. Он се пријатељски"понашао са својим најближим ученицима, не искључујући ни будућег издајника свога, и у једној, изговореној пред својим страдаЕвем, бесједи, у којој је на најпријатељскији пачин било исказано све, што Му је било на души, —- он их је назвао јавно својим пријатељима: Ви сгае иријашељи моји ако шворите оно што вам ја заиовиједам. Више вас не називам слугама, јер слуга не зна шта ради готодар његов; него вас назвах пријателмма, јер вам све казаж што уух од оца својега (Јов. 15, 14 и 15). Но пријатељским расположењем Исусовим нарошто се користио Јован, који је лежао на прсима Његовијем. Исус Христос налазио се у нријатељском одношају не само с апостолима него и с Лазарем и његовим сестрама. Пријатељска оданост Господња према тој породици особито се силно очитовала по смрти Лазаревој. Он се одлучио да васкрсне Лазара не зато, што му је био пријатељ, већ што је требала слава Божја; али што је, ако не искрено пријатељство,'_натерало сузе на очи Живодаца, кад је видио да сестре оплакују смрт братовљеву? Гле, како га је љубио (Јов. 11, 36), говорише Јудеји, који бјеху