Istočnik

Стр. 298

источник

Бр. 20.

ма ко са стране упозори и упути на то. А ко би с највећим успјехом могао то учинити, ако не прави пријатељ? Он је тако близу вас, тако вам је мио, да не можете сумњати у искреност његова саучешћа; но с друге стране, као нечлан ваше куће, он је тако далеко од вас, да може беспристрасно одијенити ваше владање. Њему су са стране познатије ваше погрјешке, и он може својим чврстим, но добрим по вас мњењем или савјетом исправити ваше неправилне одношаје не само к вашој дјеци, но често и к вашој жени. — У зпању, трговини, обрту, ми сматрамо свој поступак коректним вишо пута само зато, што и други тако поступају. Частољубље и користољубље често засљепљују нам духовни поглед и подмићују наше мњење на корист поступка, којега не може одобрити ни строга савјест ни закон Божји. Од какве би користи била овдје услуга вјернога пријатеља! Искреним поступком могао би он распршити нашу заблуду и повратити нас на пут дужности и савјести. Како би спасоносна била за пас та његова упуства! — Но ево, како још може бити по нас спасоносио пријатељско саучешће: по савјету апостола Јакова, ми смо дужни исповиједати једаи другоме гријехе (Јак. 5, 16). Сваки хришћанин дужан је неизоставно знати своје душевно стање, да види, иде ли он путем спасења или не. Само човјек, који не цијени своје спасење, може бити равнодушан према томе, у каквом се стању налази душа његова у дјелу спасења. Но да би беспогрјешно могао судити о моралном свом стању, није повољно да се ослонимо само на паше властито мњење о њему: ио својственом нама самољубљу може гдјекоји гледати на своје гријехе врло снисходљиво, извињавати их или умањивати, а други због сувишне уображености иада у опасност да увеличава њихову важност и да падне у очајање. Да се избјегне једна и друга крајност корисно је да имамо ма кога, коме би ми с повјерењем могли открити нашу савјест и на чије би се духовно искуство могли потпуно ослонити. Духовник је лице, које је сам Бог поставио да прима нашу исповијед; но признајте, да духовник не може увијек и тачно знати наше душевно стање: он није увијек уз нас, он има и много друге духовне дјеце и много других дужности. Њега не може нико замијенити у вршењу св. тајана и у власти везати и разрешавати вашу савјест. Но откривати наше гријехе можемо пе само њему самом, већ уједно и другима, да добијемо што бржи лијек нротив наших духовних недуга. А ко може бити нама искрен и љекар у томе случају, ако не вјеран пријатељ ? За сваког другог човјека може бити наша искреност предметом љубопитства или предметом оговарања и подсмијеха. Но прави пријатељ не ће на зло унотребити наше повјерење. Он је непристран и строг, али и добар. Давид је молио Господа: Нека ме бије тграведник то је милоста; пека ме кара, шо је уље за главу моју (11с. 148. 5). Давид је имао такога праведпога обличитеља у лицу свог искреног друга пророка Натана. Давид се није срдио, већ се покајао, кад је чуо строги укор у пријеступу свом против Урија. Псалам 50. јест дирљиви споменик његова кајања. Добро је имати правога пријатеља, и то такога, који може доказати искреност своје оданости према нама својима услугама, о којима смо овај час говорили. На жалост, многи нису сретни да имају такога пријатеља. Како се често показују пријатељи незахвални и неплеменити, шта више готови су да постану и непријатељима нашима! Сам је Господ наш Исус Христос имао међу својим пријатељима једнога, који Га је за 30 сребреника продао иепријатељима, и на тај се начин испунила ријеч пророчка: који јеђаше хљсб мој, иодиже на ме пету