Istočnik

Бр. 20.

ИСТОЧНИК

Стр. 297

О р и с и... (Свршетак). Заиста су услуге вјернога пријатеља неоцјењиве. Тако на нр.. паднеш ли у борбу и тугу: вјерни ће те пријатељ извући из биједе, као што је и Јонатан извукао свог пријатеља Давида. Вјерни пријатељ не ће пожалити свога мира, здравља и имања, да олакша твој положај. Вјерни пријатељ, ако не дјелом, а он ће савјетом помоћи теби: та добар савјет у злобно вријеме вриједи злата. Вјерни пријатељ олакшаће твоју жалост једним учешћем својим. Тешка бива жалост, кад немаш никога, да му се иотужиш, ни да се пред ким исплачеш. Но она се у пола олакшава, или је сасвим нестаје, ако имамо биће, нама блиско, пред којим можемо излити наше срце и кад не сумњамо у његово саучешће. Често је једна ријеч искренога саучешћа у жалости —• исто, што и киша жедној земљи, што уље за опечену рану Ко плаче с онима, који плачу, тај је њихов велики добротвор. — Ако те је Господ обдарио срећом, ако ти је дао радост, — вјеран пријатељ и ту ће се наћи. Та и срећа — није срећа, ако нико за нас не мари; и радост — није радост, ако ју немамо с ким подијелити. — Притискује ли твоју душу какова сумња; не знаш, па што да се одлучиш, чега да се прихватиш: коме, послије Господа, ако не вјерному пријатељу да се обратиш у такој тешкоћи? Ум је добар, али два су јоги боља. Ако си самац, немаш ни оца ни мајке, ни жене ни дјеце: с вјерним пријатељем није ни самоћа досадна. Код људи, који живе као самци, најчешће се опажа жестоки и сурови карактер, самовоља и раздражљивост. Пријатељство би их могло спасти од тих недостатака, — срце, отворено за пријатеља, нигда не ће постати сурово. Самац се налази у опасности, да спасе себе од досаде, да тражи забава, штетних по морал. Уз вјерна и искрена пријатеља те опасности нема. Велике саблазни и искушења окруживаху два младића, касније светитеље, Василија и Григорија, кад су они, далеко од своје обитељи, живјели у Атини, у томе граду, пуном идола и богатом друштвених забава. Но ти младићи тако су љубили један другог, тако су високо задовољство налазили у међусобној измјени мисли и осјећаја, да им забаве друге врсти и не падаху на ум. Живот њихов у Атини, по ријечима св. Григорија, бјеше сличан ријеци, која и кад се слије у море, не мијеша своје воде с морском водом, већ задржаје своја пређашња својства. Њима су позоате биле у Атини само двије улице: једна, која је водила к светом храму и учитељима слова Божјег, који се ту иалазише, а друга — к училишту. За улице, које су водиле на весеља и забаве, нису они знали. 0, камо среће, да се и међу нама данас нађе таких пријатеља! Но и у обитељском животу може бити вјерни пријатељ од користи. Само лажни пријатељи, мијешајући се у ствари домаће, могу шкодити, а не пријатељи истинити, прокушани. Од кога, ако не од њих, можемо очекивати беспристрастан суд о нашим обитељским дјелима? У тима дјелима, која се непосредно нас тичу, добро је каткад подражавати љекару, који, кад оболи сам, или његова жена и дјеца, невјерује своме искуству и вјештини, већ позива друге љекаре, оправдано очекујући од њих озбиљнији поглед на болест. Годнтељи су често неправични у одношају према дјецн, — или су одвише строги или одвише попустљиви, или су према једној пристрасни а према другој хладни. Годитељи не виде већим дијелом таких погрјешака онћећи с дјецом, и с тога је неизоставно нужно, да их