Istočnik

Стр. 102

ИСТОЧНИК

Бр. 7.

ставимо себи религијозно-моралнога човјека, који је преживио у својој души и страхопоштовање и страх, и уважење, и поштовање, и др. и запитајмо се: како је он дошао до тога стања? Какве су мисли претходиле његовом религијозном расположењу? Ено, дивљак подиже свој поглед к небу и у страхопоштовању пада ничице на земљу; ено црнац, којега раздире љута звијер својим ноктима, у смртним часовима жалостивим гласом вапије к некому невидљивому за њега> његову заштитнику; ево и цивилизовани европе.јац исто тако из дубине своје душе која вјерује, у побожном страху и најдубљој смјерности, излијева тугу своју и радост у ватреним молитвама оцу небескому. Нема сумње, да је религијозно, молитвено расположење свакога од тих лица, која вјерују по своме у Божанство, поникло у непосредној свези с мисли о личном највишем Сушшаству, Управитељу свега свијета и Покровитељу људи; и баш под упливом њезиним оно (расположење) се развило код њих до ступња изоштренога чувства и показало се у одговарајућој јаеној, спољашњој форми. УопћеЈ разјаснити почетак сличних религијозних стања друкчије без свезе њихове с мисли о личном Богу — сасвим је немогуће. И лично искуство свакога, и брижљиви углед на друге људе присиљавају нас да нризнамо неоспорним ону претпоставку, да без представе о личном Божанству нема живота, религијознога чувства, да се не развија ни истшшто религијозноморални живот. Треба спочетка промислити, пажљиво и дубоко просудити о Богу, о најсавршенијим својствима Његовим, треба познати сву његову величину и превасходство над нама, да се појави у нама чувство побожности, уважења, поштења, смјерности и т. д. Рецимо јасније: треба приучити себе на сталну представу Божанства, свудаприсутнога и свезнајућега, и тада ће најмањи удар, свака примјетна појава у природи и животу људском неизбјежно будити у нама религијозне осјећаје. Рођење човјека, смрт његова, срећа или несрећа, бура са пуцњавом грома, свјетљење сунца, звјездано небо, јутро и вече, као вријеме живота и обамирања свагдањега рада божјих створова, пјевање итица и т д. - све, до растења траве укључиво, по очинском упуству, свагда ће изазивати побожност човјека да размишља о преблагом и премудром Творцу свијета и усљед тога васпитавате у њему велику множину разних чувстава религијознога карактера. (Наставиће се).

На мору имамо такове осјећаје, какви се на суву не рађају. Море нас учи, да Бога позиамо и љубимо; море нам изгледа као мистичне љестве преко којих се пењемо до пашег створитеља, као може бити никакав други елеменат Ко би вјеровао, да та грдосија, која изгледа да се понаша без икаква закона и несталпо, ко би вјеровао, да тако гласно показује доброту Божју? Без обзира на то, што море милијоне живих бића у својој утроби храни. зар не би без мора цио свијет био мјесто смрти и пустоша? Мило зеленило земаљско морало би се осушити. Како је добар морао бити драги Бог, који је из љубави према својим створењима све то тако лијепо удесио. Али како гласно навјешћује море Божје свемогућство и величину! Свака биљка има свој глас у хармоничком концерту створења, а свјетско море изгледа нам као чудновато хармоничко свечапо звопење)

Мисли на мору.

По њемачком Милан Поновић, свештеник (Приједор).