Istočnik

Бр. 15.

ИСТОЧНИК

Стр. 235

за њу. А ето, што није еила могла код српеког народа, то је учинило неколико лажрих уиитеља, па растроваше народ наш, разбратише нам браћу нашу, отеше нам драге, па се ови толико избезумише, да би им најмилије било, да се затре ово св. мејсто у прах и пепео. Није то српски, браћо моја! Та ви сте још као дјеца слушали, да је Србин за вјеру своју на коцу и конопцу издисао, да је Србин од свих православних народа најчвршће уз цркву своју стајао. Он јој је био бедем, који није могла пољуљати ни пробити ни пајјача сила. А данас Срби још највише пуне назаренске скупштине али на срећу не Срби сви, него само у овим крајевима. А да видите, браћо, како се тамо горе, у кршној Лици, па у Херцег — Босни и ио другим српским земљама и крајевима србује и до цркве држи. Тамо још у Србији није угаснуо пламен прађедовског поноса вјере и народности. Па, браћо, што је међу нама изгубљено — изгубљено је. Тешко да ће с е повратити од заразе назаренске. Дај Боже да их примимо опет као Орбе и православне у друштво своје! Али велим: тешко, јер знам Србина какав је, да је трајан и у добру и у злу. Многоме се и срамота натраг повратити, задржава га тамо лажан стид од нас. Па ако су они већ за нас пропали, не дајте, браћо, да се куга даље шири! Особито ви, старјешине у породицама, можете много стати на пут том злу нагнем. Васпитавајте своју дјецу у љубави према цркви и народу своме, отварајте им очи, да прогледају, да виде да је назаренство обмана. Савијајте се око цркве своје, јер тако су радили оци вагаи и преци; слушајте свештенике своје и недајте се завађати никаквим обманама, јер сваки, ко напушта вјеру своју издајица је и српског народа свога и цркве своје и на њему не може бити благослов, него само клетва и Божја и народна. II. А друго зло међу вама је она луда мода и раскош, која туче и убија куће ваше и имања вагпа. Увукло се зло међу нас, па наше красне дјевојке и жене, које треба поштење да краси, а које се могу најљепше подичити здрављем и руменим образима својим, кинђуре се, ките се, вјешају редове дуката, облаче се у свилу и непристало одијело за њих, а све на пропаст српских кућа и грунтова. Има међу вама доста добрих газда, хвала Богу! Али свега ће благостања вашег нестати, ако пустите, да се оно харчи улудо на непотребне ствари. Јер знајте, да се и највећа гомила развуче, ако се само с ње однаша, а не домеће се. А свака она дјевојка и млада, која тражи редове дуката око врата, свилу и сунцобран, рукавице и вјештачко руменило на лице своје, нека зна да тјера оцу на лице блједило, да разорава кућу своју. Св. Писмо овако каже: „Хоћу, да жене у пристојном одијелу са стидом и поштењем украшују себе, не плетеницама ни златом или бисером, или хаљинама скупоцјеним, него добрим дјелима" (I. Тимот. 2, 9—10) Стид је најљетаи украс дјевојци и жени. Маните се дуката и свиле, дјецо моја, не. тјерајте родитељима својим ббре на чело, јер многи родитељ радн кућевног мира, и ако зна, да му је на пропаст, најпослије одмане руком, па вама даје дукате и сомот, а тужан гледа, кад ће му добош пред кућу. Други се народи опамећују, зашто да Србин буде луд! Та ето погледајте на сусједе своје Њемце и друге и с којима живите, какви су они: каква им је марва и кућа напредна, како су им образи једрином наливени, али код њих нећете наћи проклете моде, да их једе и раскопава Они своје нмање множе, а наши га губе. Послушајте ме, браћо моја, па кад будете код кућа својих говорили о овим мојнм ријечима, знајте, да нијесам дошао кући својој амо, да распалим међу