Istočnik

Бр. 19.

ИСТОЧНИК

Стр. 295

Но ако је сам дао повод овој сметњи или разговором или срамотним мислима с вечера, или јелом и пићем или дугим спавањем, нека се никако не усуди литургисати, док се не исповједи оцу свом духовном и не добије од .њега епитимију И разрјешење. (Наставиће се). 11реглед црнвено-шнолског и просвјетног Љивота. У нашој цркви. Велики црквепи с.уд одржао је своје сједнице У. октобра, на којима је ријегпено много важних предмета. Присутни су били сви чланови суда. Велики Управни и Просвјетни Савјет пак држао је своје сједнице од 4. до 10. октобра те је између много важних предмета ријешио најважније — уређење дотације учитеља српских автономних школа. Овим ријешењем су наши учитељи изједначени у плати и доплатцима са учитељима народних основних односно виших дјевојачких школа. Разлика је само у томе, што ће учитељи српских школа имати почетну плату од 1000 К, коју ће општине плаћати, а доплатке ће подмиривати Велики Управни и Просвјетни Савјет. Осим тога је Савјет предузео кораке, да се уреде^и свештеничке плате, те је повјерио законодавном одбору, да изради у ту^сврху предлог. Закодавни одбор Великог Управ. и Просвј Савјета имаће при изређива [Бу |предлога позвати још члана Савјета свештеника Јеврема Петронића и као помагаче у савјетовању од свештеничког удружења Гавру Гашића редовног члана епарх. цркв. суда сарајевског и свештеника Михаила Васића, пароха у Добоју. 1 '; Срества пак за то имаће се намакнути из оне своте, коју је бос.-херцег. Сабор"одобрио, да се дадне В. У. и Пр. Савјету као еквиваленат, који право славним Србима припада према броју православних душа у земљи.

Чит ул а. Дне 29. маја 1910. умировљени парох тетимски Никола ПоповиЛ, испустио је своју племениту душу, послије дугог и тешког боловања у својој 98-ој години живота а 80-тој свештеничке службе, у кругу својих унука, кћери, синова и праунучади, а на рукама својих вјерних парохијана који су дан и ноћ око њега сви лебдили и његовали. Покојник је рођен у Фочи, кад и кога датума, тачно се не зна, само се зна то, да је живио преко 90 година близу дакле 100. У осамнаестој години рукоположен је у Мостару и додијељен на очеву парохију, на којој је све до смрти служио. Пуних 80. година био је парох а уз своју парохију имао је и у Фочи у граду 36 домова, којима је био духовни отац; у фочанској цркви био је јефимер све до 1896. год. Као реван пастир није се плашио ни оних времена, кад је гледао сваки дан, кад ће главу изгубити, ишао је дан ноћ те служио своју парохију, која је била оног времена најопаснија. Ништа га дакле није могло препасти нити смести да свој народ не одбрани од напасти и да му не буде у помоћи и на услузи. Од рођења па до срмти био је пун врлина, каквих је данас мало у свијету, никад се ником замјерио није, читав живот свој посветио је био