Istočnik

Бр. 20.

Стр. 303

и рђав закључак. Сјећам се, да је један природњак у часопису: Охе ЗИтшеп аие Мапа-^аасћ доказивао сталиост и непромјењљивост врста у роду инсеката. Тим прије ће бити непромјењљива врста високих организама. Поради тога не смијемо се одлучити за оваку трансформацију или десценденцију. Ово двоје сачињава управо оно, што се обично Дарвинизмом зове. ЕГрије него што пођемо даље стопама Арнолдовим, растумачићемо неке од израза, да и шира читалачка публика могне даљи ток расправљања слиједити. Десценденатска теорија учи, да сва бића у биљном и животињском царству с човјеком на челу 1 ) — с почетка није још био Дарвин протегао ове хипотезе на човјека — дакле и биље и животиње п човјек потичу из више или можда ћа из једне једине ћелијице или станице. Та се десцендеоција догађала путем трансформационом т. ј. промјеном облика ■—■ еда само облика? — од нижих и несавршених типова до све виших. У том је процесу играла у одре|>9ном правцу видну улогу и природна селекцвја са сполном на развијању и учвршћивању врста. Природна селекција је природно протежирање здравијих и јачих егземплара за расплод, док је слабе немилосрдно напуштала, да угину без трага и гласа. Ко1а ћепе све се то одигравало, учи овај монизам, без евијести и воље више каконе интелигенције, слијепо или неодољиво. Узамав ћете тражити доказе у чистој природи, животињскога царства. Што се нпр. налази у историјп Ст, Вијека примјера извргавања дјеце (нпр. Шпарта, Кина), или данас убијања (на некпм отоцима у Полинезији), то овамо не спада, јер су то еминентно знаци настране културе, као и друга скрајност: награђивање оних бракова с више дјеце од државе (Римљани, Францеска). То су јасне појаве декаденције у неком народу или племену. То маћехинско поступање природе са слабим организмима а особито протежирање јаких егземплара подупирала је, учи Дарвинизам, сполна селекција или сполни избор. Овај сполни избор учи, да су жевке одабирале за удовољење љубавне страсти и за расплод јаче и кићеније мужјаке и обрнуто. Зар није ово најгрубља антропоморфизација животиња која нам необично врије^а осјећај и ствара одвратност?! Оао што опажамо у људи, разумних створова, напросто се приписује животињама. Да се то догађа у баснама, смијали би се машти човјековој, што је хтио у том и таком руху да прикаже људске страсти ; да хладан разум таково што тврди, у најмању нас руку то изаенађује.

А шта је са анорганским тварима, особито ковинама? Јесу ли оне остале тим начином, или ве? То питање не може да ријеши ова теорија. Тако јој ето отпада много хваљено јединство тумачења природе. л Ко има уши, да чује 5 нека чује!* 4 .