Istorija bosansko-ercegovačke bune u svezi sa srpsko- i rusko-turskim ratom : (študija za narod i državnike)

На то та нужда нагони а нужда и гвожђе ломи.

Тада народ јури, да поруши постојећи државни поредак, постојеће законе и уредбе, па да на развалинама старог поредка оснује, подигне и уреди нови праведнији, блатодатнији и срећнији државни поредак.

Ово потврђује и народна пјесма, велећи за шумадијску револудију: иде заједно са побуњеницима противу угњетача, него је се хтео да врати Турцима на предају. Доцније буне српске, као што је на прилику „Милетина буна“ у години 1889. ништа друго најесу, него одјек незадовољства са ондашњим постојећим стањем. У Милетиној буни тражио је народ од кнеза, Милоша Обреновића, да укине кулук, да се смањи пореза (дација) и да се узаконе боља. права. за народ: Види књигу „Кнежевина Србија“ на стр. 192. од М. М. Ми"лићевића. И општа историја казује нам, да је честити Римљанин Брут своја два "рођена. сина смакао зато, што су пристајали уз тирјана владаоца противу наРода и његових жеља.

Из црногорске историје наводимо овај догађај: Владика Петар 1. око 1886. год. имајући у рукама гвардију и перјанике у полицајском облику, науми да удари данак на црногорски народ, који до тада никоме ништа давао није.

(вај намет (данак) произведе у Шрној-Гори у народу неописано оторчење и незадовољство.

Народ почне и на владику и на сенат викати, називајући их својим крвницима, и доказујући, да. Шрногорци нијесу давали данак никад никоме, и да. се кроз стотине година боре са својом и о својој брашненици бев ичије помоћи управ за то, да недају данак. Тако и данас Црногорци мисле, али несмију да изговоре.

Владика Петар постојан у својој намјери и одлуци није хтјео ни да чује за те црногорске разлоте, него одма разашље перјанике са оштријем налотом; да се по ШЦрној-Тори покупи данак.

Усљед тога ријечка се нахија прва побуни и владичине купшије (перјанике) између себе протјера.

Владика Петар скупи неколико стотина Катуњана и удари на ријечку нахију, те нешто оружјем, нешто мамљивим обећањем, а нешто митом главара, успије у цељи, те поцијепа народ, стријељавши неколико коловођа, натјера, усташе на покорност, то јест, да признају нови поредак, који је уређен без воље народа.

Тако учини и у осталим нахијама и племенима, гдје се год натшло на отпор у давању дација, а нарочито у Шиперима, гди се је народ најжешће давању данка противио.“ Види „Гласних срп. ученог друштва,“ књига ХТ. ва 1874. стр. 45. и 46. чланак Нићисора Дучића.

Из овог се отворено види, како народ устаје на оружје противу рођене браће рођеног народа, кад види да му се он за угњетача намеће, и кад му тлобе на врат удара. Ко је крив проливеној братској крви и овој буни, устанку револуцији 2 — Није нико други до влада, која са наметима, дацијама и тирјанством оптерећава и изазива народ. — Таки поредак државна, господа зову праведним и утврђују га као закон. Тави закони утврђени су силом бајонета и запечаћени крвљу народном, али ипак државна господа веле, да је то правичност, да је то закон, и да је то државни ред и поредак ; а црквена, господа. освећују тај противу воље народне чин као моралан акт.

( тога има право пјесник, што вели народу:

„Не ти вино когда вђ 600, Кровљ неповиннал пролљетса

Без жертвђ, без кровк, без борби Народамљ счастње недавтњел.““