Istorija bosansko-ercegovačke bune u svezi sa srpsko- i rusko-turskim ratom : (študija za narod i državnike)

56

побунио Усташи на то одговоре: „због великих терета, и зулума. које државна господа народу чине, и захтију: да се укине трећина. и десетина, и да пред законом сви буду једнаки, равноправни.“ Договор је тај држан четврти дан устанка под козаром према Градишкој. Спахије не хтједну пристати, на захтјеве усташке, власт их није кадра била на то присилити п ако је била вољна ма каквом пзмирењу с народом. Борба се продужи. Мало доцније горио је у пламену револуције сав дугачки прастор земљишта од ријеке Босне па дуж Саве, Уне и унаоколо око суве међе све до ерпеговачке границе, па југоисточни крај Босне, који лежи између Косова-поља и горе Романије, према ужичком округу. Само западни босански устанак заузимао је простор у дужину од 100 сахати.

Крви се највише пролило у Босни око планина: Мо тајице, Козаре, Пастирева, Рисовца п Грмеча, Црног-потока, Тишковца и Пролога. А у Ерцеговини: покрај цијеле црногорске границе, или боље рећи, све од Неретве па до Бојане.

Револуцију ову не подиже народ од објеса: њу изазваше неувиђавни, одобјесни, себични, назадни, неправедни, надути, грабљиви и тпрјанске ћуди државници, и други високи и мали чувари државног поретка, који, у мјесто да се поправе, идоше путем све то веће неправде и покварености.

И та досад покорна „раја“ бијаше принуђена да постане крвни револуционар, па се, дадеко више голорука но оружана, усуди подићи буну против законпте владе и власти п остале господе угњетача. Она се на то одважи једино за то, да поруши п увишти постојећи државни поредак, законе п уредбе, које је глобе п гњече, што је све у новије доба, одржавано милијунима, жандарима, апсанама, робијама, бајонетима и прогонством, — па да на развалинама тог старог државног реда п поретка, сама уреди нови државни поредак, нове законе п уредбе, које бп свему народу могле оспгуратп слободан пи напредан, угоднији и срећнији живот. Наравно усташи су рачунали на помоћ своје хришћанске п народне браће.

Каква појава дотађаја! Много вијекова султани говорише ; »ми по милости божјој препоручујемо, налажемо п хоћемо,“ — а сад ето дође вријеме кад узбуњени народ грмну „ја хоћу, јер надазим за неопходно нужно по своју срећу, да се зулумћари огњем и мачем казне, а управљаче народне да поставља, награђује и кара народ по својој увиђавној вољи. Ко то неће, подлеже гњеву народа и тњеву крваве револуције!“ Н заиста! Народ за то прије свега је поубијао гди год је могао господу спахије, попалио им дворе п чардаке и државне уредбе и протоколе.)

8») Многи ће можда и осудити народ за тако дрско дјело, но нека сваки тај помисли, да је народ увијек држао п држи, да му је најпреча дужност, да у првој згоди збрише и уништи све што њега презире, глоби и тирјанише, „Света, освета“, веле Црногорци. — Чувени мислилац Милтон, инглески државни савјетник, веди, да „народ има и право и дужност, и владу своју п владаоца чав и на смрт осудити, ако пе послују за народ правично п уредно.“