Istorija bosansko-ercegovačke bune u svezi sa srpsko- i rusko-turskim ratom : (študija za narod i državnike)

69

кали на бога п питали, што им не помогне; говорили би још: зар су пречи Турци од Хришћана > Зар је грешнија мученичка раја од угњетачких паша и судтана > Тако су се попови изражавали пред-а“ мном, тако пред усташима и јевропским доппсницима.

Невоље устаничке подржавала су нечовјечна, бездушна. дипломатска господа, тиме што је махом била уза страну угњетача. Камо их је било, да виде какве патничке муке подноси народ борећи се за погажено право и слободу. Камо су била остала државна и црквена тоспода, што се вазда противе праву, слободи п вољи народа, да виде шта је човек кадар поднијети само да дође до права и слободе, какве патње трпи, само да се отресе јарма, који га угњетава, који му убија човеково достојанство; велим, камо их да виде то, па ако ба пмали и искре поштења у себи, ако би имали п мало образа, не би хтјели више подржавати угњетачки јарам над вјечитим мучеником — народом, нити би одређивали себи, за лаки канцеларијски рад, далеко веће и обилатије награде, па големе пензије, а вјечитим овим патницима, посленицима п у мирно п у ратно доба, неостаје од њихове рођене зараде ни толико, да бар своје најпрече потребе намирити могу.

И ако су усташи толику оскудицу и невоље трпили, и ако ни у каквој предходној организацији ни су били, и ако су чак и врховне главе његовој пркви, владике: сарајевски, мостарски, зворнички, тузлански,““) као „пастири стада Христовог“ и као „чувар морала“, у својим расписима позивали неузбуњени народ против усташа као против „отпадника“ и бескућника, које смо мало час опширније споменули, ма да глас ове револуције није одјекнуо по свему народу ни гласом тополско-шумадинске револуције, кроз коју сва. Србија одјекну:

> ваки свога убите субашу,

> 1 чардаке турске попалите!« а. камо-ли, да је одјекнула гласом старе српске револуције од године 1040. под жупаном Војиславом, кад су за један дан била поубијана, сва цариградско-византиска, господа угњетачи, која са српским народом злосретно управљаше. Но ипак је устанак Босанско-Ерцеговачки, увукав Орбију пи Шрну Гору у јаван рат, задао из нова самртну рану турској држави и гослоштини, и озбиљне бриге јевропској дипломадији.

Борба ова „угњетене раје“ јесте борба новог друштва грађан-

85) Овом приликом примјећавамо, де су непстините оне слике, које предслављају како неки мантијаши с крстом у руци дижу народ на оружије. То је замишљена лаж. Устанде овај подигао је сам народ с пушком у руци; и ако је доцније или у исто доба био који поп у устанку, он није носио крста ни мантије, као што стоји у тим листовима, већ је сваки био грађански обучен, а и иначе био је више човек свјетски, но побожан попа. Уз то, нек зна читалачки свијет и сав народ наш, да су такови листови и календари срамно понижавали наш народни устанак, што су тамо донашали и слике такових људи, којима би ваљало прије највећу ругу и презрење изјавити, но им чинити вајне почасти и славити их као »ослободиоце«, јунаке и пријатеље народа и његове слободе.