Istorija bosansko-ercegovačke bune u svezi sa srpsko- i rusko-turskim ratom : (študija za narod i državnike)

68

вина добиле би вазално - автономну управу, по пут Србије прије овог рата, илп као садања, бугарска, кнежевина. ( тога и још има право народ да им каже: >Великаши, проклете вам душе! Велнкаши, грдне кукавице! Ви постасте рода издајице: Шлеме вам се губом огубало! Име вам се на земљи утрло !«

Гровна. судбина нашег народа! У старо доба династије и великаши завађали су, цијепали и упропашћавали народ, отимајући се о владу и пријестоле; убијали п прогонили родитељи синове својен синови родитеље, јагмећи сео владу и господство; па гле! ни данас нам не дају мира, ни слоге, ни у мирно ни у ратно доба.

Због династичких плетака и јагмења о владалачку столицу, у самој мајушној Србији нашој, на хиљаде народних спнова. сатрвени су и упропашћени које на вјешалима, које од куршума, које од тавнице. Толике жртве, толико ругло, толики трошкови, да у име чега, већ у име грамжљивости за — пријестолом!.. Ужасно!... Докле-ли ће се несрећни народи морално пи материјално губити пл измождавати, сносећи таке убитачне п неморалне чињенице2.... Нова напредна наука пружа лијека противу те опасне болести. Себичњаци спољни п унутарњи сметају свом снагом својом, да се народ тог спасоносног лијека не дотакне.

Мученичке патње трпили су устаници у борби; али таке исте невоље трпише њихове Фамилије п остали бјегувци у планинским збјеговима, на земљишту домовине п у бјегству изван отаџбине. На страни су их још презирали и прогањали, закидали и опкрадали.

Посматрати бјегунске Фамилије у часу бјегања, и зојегове у часу кад су непријатељем опкољени — било је неописано поразно и ужасно: родитељи пзгубили дјецу п дјеца сроднике, жене не знају где су им мужеви, а сестре јадају за изгубљеном неђе браћом; једнг бјегунци наилазе на путу на изгубљену и полусмрзнуту дјецу других бјегунаца, што су прије њих тим путем умакли, а други у хитњи посрћу преко мртвог тијела свога. родственика п пријатеља. Грозно п жалосно је бпло видити колоне бјегунаца, како их аустро-угарске власти готово сваког мјесеца прогоне пз села у село,-из округа у округ. То их је нарочито урвало. Скоро половину народа, особито дјеце, поумирало је које из страха, које од зиме и глади, које опет од врућине п непријатељског мача. И они, што су избјегли у Србију п Црну Гору, нијесу много боље прошли. Овуд их је гонила патња п пропаст.

Није млого боље прошао ни онај народ, који је остао миран код куће своје. Непријатељп, Турци, идући у бој п долазећи онако љутити с боја нападали су, пљачкали и сатирали народ. Које с тога, које болест п смрт што му причињаваше, боравио је за све вријеме устанка у дубоком страховању. Тад је тек народ осетио јачину оне пословице: „Тешко земљи, куда војска прође,“ уверио се, да је „пушка права проклетница“. И сами попови су ви-