Istorija jednog francuskog seljaka

Господске јаранице и друге дропље шетале су у свили и кадиви, а шкембасте калуђерштине, као смрдљива пашчад, скитали су се по селима и гудили јадан народ. И сам наш архијереј био је највећи развратник. Чиновници и надзорници мутили су по селима и, као праве арамије, гулили и од живога и од мртвог.

А сељачки детићи, кад оду у солдате, одма ти и забораве за своје село, баш као да им сврака мозак попије. Прође година, прођу две, а ти већ не можеш ни да га познаш. На свога брата сељака гледа попреко, вели му: „еј, гејаче, грмаљу“. По наредби господин-оФицира они би подавили и своје очеве, и мајке, и браћу, и сестре. Да рекнемо, на прилику, сељаци не могу да плате порез. Господа повичу : „гејаци подигли буну“, па прате војнике да умире побуну. Оицир заповеда: „на нишан, пли!“ а војници залудили па гађају, као да су ослепили, те не виде да свој род убијају. Славе ми, бог им онда узме ушур а господа им навуку мрак и маглу на очи. Јес, вере ми! господа и попови баш су нас онда јашили. Шта мислиш! Нашу рођену децу против нас подигну! Да ли то тако ваља, по богу, браћо, реците сами.

А то је све с тога тако било, што смо ти ми, брате, били глупи и прости, и што смо све трпели као стока. А богме кад ћутиш и трпиш, немој се надати никаквом добру. То вам је кажем ка' свето. Гледајте, гледајте браћо, па се добро у памет узмите. Нису оваке уредбе само баш код нас биле, можда је код вас још горе но и код нае.

Ето тако ти је пре било код нас. Госпоштина и поповштина господарили су и заповедали по свом ћефу, а народ је морао само да плаћа порез, а живео