Istorija jednog francuskog seljaka

Књаз Егор метне ти лепо у џеп двеста иљада рубаља, па њему топло, а књаз Лотариншки од један пут почне да називље народ својим „верним поданицима“ и удари свакојаки намет на вилајет, стане да гони народ да му копа шанчеве, да му зида конаке. Тако ти је народ правио и тамнице, у које ће га затварати, и судове, куда је требало носити порезу; народ ти је сам за се и ланце ковао и камџије плео, Какве камџије, ој ој!....

Тако ти је народ за бан бадава двеста година кулучио књазу Лотариншком, а то све с тога, што је веровао лажима књаза Егора. Но и то да вам кажем, браћо, таких арамија и пустаија, као што беше наш књаз Егор, има много на белом свету још и сад. Све те лопуже зијају на туђ комад и живе сељачком муком.

Сад, вала богу, код нас није баш тако. Ево ја не могу се потужити на моју срећу. Имам лепе гајеве, родне њиве, стока ми је сита, унуке су ми се поудавале, један ми унук учи у вароши, други, Мијаило оће да иде у докторију. Да бог поможе 1789. години! Без ње би ја и данас кулучио спаијама и монастирској — ољољаној браћи. Понекад седим тако, у овој топлој и пространој одаји, па се сетим како је живио мој отац и мајка, браћа и сестре. Понекад ми дође баш горко и тешко. Дувари нашега кућерка били су ама диби-дуе трули, прозори запушени сламом, а кров се већ са свим изјерио наједну страну. Кад се топи енег или кад иде киша, све се то цеди нама на главу, као да из кабла лијеш. А ветар, кад зуји, пробија кроз све рупе. И дуго, дуго нас је давио, у овој псећој кочини, дим и чађ, глад и зима. Отац и мати вили су се као црв у кори, само да нас како год изране.