Istorija jednog francuskog seljaka

12

немаш, онда се тек држи. Довуку мацке па окупе деветати и старо и младо, и мушко и женско.

Па није нам била само та једна мука. Дугови су нас лепо били задавили. Дигне ти се тако мој отац па оде у варош те прода по што год, па кад се врати, он седне с покојном мајком, па стану одбројавати паре: оволико за леб, оволико за пасуљ, оволико за сб, па кад погледаш, оде све, још не може ни да стигне. „Еј несрећу му,“ тек би рекао отац, „мислио сам да мало отплатим дуг Робену, ал сад откуда ћеш, видиш где не остаде ни паре!“

А Робен, то вам је био зеленаши каишар каквога нисте видли; сачувај боже, кад му паднеш шака, онда те живога одере! Баш ти он лепо поједе наше јадне сељаке. Ох, сећам се тога скота. Главурда му беше ка мерица, а врат му се црвени ка' турска, чизма. Очи као у вола, па закрвавиле; брада му беше проседа. Вавек бога носаше на глави шубару и торбу на леђима. За њим је увек ишло неко прегрдно псетиште. Чим се помоли у наше село, ома се сви сељаци престраве, тек превичу „ето Робена, ето Робена!“ и у оном страу не зна, где ће ко главом ударити. Ако когод није спремио да плати дуг, Робен му узме све што год нађе. Боже, боже! браћо, ја чудна ли ти је то жалост и несрећа, кад стану извлачити бакраче и тепсије, корита и лонце, девојачке дарове и дечије аљинице, па све то оде, браћо, на тобош, све продаду за дуг.

И сад још има много таких разбојника, ка' што беше овај Робен. Још код вас њи има можда више но ин код нас. Као смукови пију те але сељаку крв. Баш ти ради народ тим интерешчијама као право робље.