Istorija jednog francuskog seljaka

4

ену. Не остану тиод њих читави ни господа, ни попови, ни зеленаши, све ти оне то изгрде да их ни пас с маслом неби појео. Страшно су умеле да грде! А мужеви не смеју ни да их умирују, оће жене да начине триста чуда, еј!

Тако се сељаци изјадају један другом, те им после мало лакне на души. Скочи ти по неки па развезе народу: „нема ту ништа, браћо, ми се јадамо а они гуле ли нас гуле! Порезе и прирези, како коју годину, бивају све већи. Шта ћеш, ту с лепим не можеш учинити ништа. Сељаку, како ми се чини, нема спасења. Господа ће нас довек гулити, довек ћемо се ми пребијати у сиротињи и невољи. Ми ћутимо, а они богме оће да даве, па то вам је, богме даве па ћеш да кркљаш, о00! још како ћеш да се праћкаше“. А други подвикне: „еј народе! ајде кући мрак је“, и пођу све у гомилама.

Станем ја тако па мислим: море „куку и леле“ ту не помаже. Требало је завезати оно мало пара што имаш у девет крпа, па ко ти их затражи, а ти га удри право у главу, па да те се више не сети. Ал онда код нас нико то није могао ни да помисли.

Много сам ја које чега научио, браћо, код мога кума. Особито сам волео да слушам како читају новине. Олађе ми је од меда кад чујем где читају новине! Сад има ваздан којекаквих новина, сад ласно можеш чути шта се ради по другом свету: како тамо људи живе; а народа, браћо, има свуд на земљи и свуд живе друкчије, није свуд једнако.

Но онда су новине биле врло ретке, нема их да их пушком гађаш, стога су и биле онако скупе. До нас оне нису никад долазиле. Чак их ни наш кум није држао. Но да бог поможе деда Шовељу! Он нам

ИСТОРИЈА СЕЉАКА 2