Istorija jednog francuskog seljaka

21

умио да преоре башту, па да је засеје чим год другим. Но један пут, устао ја рано па трчим у мејану, провирим кроз плот у башту, кад оно се зелени. Еј вала богу. Полетим ја куму па га станем будити: „кромпири никли,“ дерем се ја. Дигнемо се, одемо те видимо: НИБЛИ.... А листићи све мали, мајушни, нисмо их онаке видели од кад знамо за се. Сви су се у селу окуњили кад су чули да је кромпир доиста изникао. Од Јутра па до мркле ноћи једнако је народ пролазио и загледао у нашу башту. Али сад се већ нису више кикотали и подмигивали; море није им било до смеја. Чим нам први пут дође отац Венедикт, а кум му још из далека виче: „еј, старче; погледајдер сад овамо; море кромпир никао, шта велиш сад 2 !< „Ама видим, видим, ал то није ништа: види се, бог је то очистио.... милост је божија велика!“ продера се калуђер, па тек онда прште у смеј. Циганско семе. Готован погани.

Око богородичиног покрова ископам ја с кумом пет шест опака кромпира и напунимо по једну котарицу. Чисто нисмо могли веровати својим очима. „До године ћу, вала, посејати читав дан орања кромпира. Па да видиш онда!“ вели мени кум. Дозовемо Шовеља, он дође, весео боже, весео, све подиграва. Кум се радовао с тога, што ће од кромпира сам он велику вајду имати, но Шовељ није био такав човек, Он је се старао и радовао око тога не за то, што је баш он имао од тога, вајде. Јок брате. Он је то чинио све за друге; радовао се да помогне мало сиротињи. Тога дана начинимо ти ми царски ручак. Онда смо ти први пут окусили кромпира. Тек што смо сели за сто, кад ето ти нашега попе. Укрутио под мишку требник, а у руци носи дебелу тојагу. Кум