Istorija jednog francuskog seljaka

30

је било и то одређено, колико свака кућа еме потрошити соли на недељу. Кад напишу у новинама за црквени десетак, и то сам разумевао. А како не би! кад сам толико пута видео, како дође калуђерштина па покупи са наших њива најбоље енопове2 И кад се о екушштини писало, и то сам разумевао, а богме и све друго што се пореза и приреза тиче. Али по нешто читам, читам, па ништа не разумем и тада бог да поможе за Шовеља, јер ми он све то врло лепо разјасни.

„А шта је то, деда, „општинска самоуправа 2“ питам ја тако један пут.

„2, братац мој“, вели мени деда Шовељ — _видиш, то је така уредба: да сам народ одређује колика пореза треба да се плати, сама општина одређује и колику плату да да каквом свом чиновнику. Па још општина сама и намешта и скида све своје чиновнике. А кад је така уредба, онда ти ту и нема много чиновника, као што је код нас сад. Јок брате. Два три човека, па то ти је све. Општина, ако јој треба, погађа сама попа, учитеља, инжињера, доктора и све. Они од ошштине добијају плату, па у нас сељаке морају и да гледају, морају да се старају да за нае буду добри. Јер не ће ли, богме му ми дадосмо пут. „Не ћемо те, брате, не ваљаш нам, иди!“ велимо му ми, па свршена работа, нема ти ту, да ти ми морамо питати министера, начелника ни сваког ђавола. Кад је права општинска самоуправа, онда ти и нема те велике господе што само вичу: „дајте пара, дајте пара“, а не знају, како се пара крваво тече. Сад чиновници добијају плату из касе, министар их и поставља и скида, за то они за нас не ће ни да знају. да то се чиновништво онако м натреса над нама