Istorija jednog francuskog seljaka

39

Јок, брате, ја никако не верујем да је Некер збачен с места!“ Кум би вала зацело још ваздан грдиои говорио да није у мејани било и страних људи, те се мало прибојавао. Знате како је, има свакојаких људи. Кум мало постоја, па оде у ковачницу, али увече, кад се разиђоше гости, развеза му се језик. „Тако ли је, таког Царица и царев брат обалили Некера с места. Е, гледај ти ону несрећу! Само да јој је да се накинђури и налицка, па удри гради пијанке и весеља. Наоколо народ умире од глади, а царица расипље. Е чек жеко! неће више сеља да носи пеленгире, а на тебе да удара свилу и кадиву, да те рани сваком ђаконијом!...“

Тако је све драго вече богорадио кум. На пољу, боже, уји ветар, а киша пљушти ка; из кабла. Тек на једанпут код нас луп, луп, куцају на прозор. Мн се сви тргосмо. И ако је на пољу ветар али кад се кум развиче чује се на сат ода. Уплашили смо се били, да није ко чуо кад је кум викао, па отишао те јавио суду, и онда тешко нама!...

Кума Катарина се прва сети те угаси свећу: „Нек мисле да смо заспали“, вели она. — „Отворите, ја _ сам,“ продера се неко под прозором. „Та то је стац Кристивор“, подвикну кума Катарина, а кум оде те отвори попи врата.

Одма се видело да је отац Кристивор нешто љут, не поздрави се ни се једним од нас кад уђе. Упљескала га киша, па беше мокар као миш, све се цеди вода низ њега.

Био сам код нашега архијереја, видео сам и ту светињу. Гледао сам га својим очима како лети на интову, са четири коња. Звиждуће, мој брате, као да је ђувегија, па ни ђувегија не би онако умео.