Istorija jednog francuskog seljaka

-60

После му опет поче преметати по котарици. Ми смо знали да Шовељ има књига које су господи трн у оку, па смо се били и уплашили, пропашће Шовељ. Но то не би тако. Господа седоше да једу, па позваше и жандарског овицира. „Ајте, господине — веле му, — појешћемо све, па ћете се после каЈати«! Овицир ману књиге, припретџ Шровељу, па оде да крвља, а Шовељ запни-стружи. Господа су тог дана код нас до мркле ноћи пировала. Просјаци су свевече стајали уз прозор и просили бога ради. А господа баш ти то и не чују, иде ти код њих граја: ', смеју се, о, отварају боцу за боцом, наливају један другом, нукају се и говоре којекакве безобразлуке и лудорије, као да су манити.

Кад се господа очистише, дође нам Шовељ е Маргитом. „Ала сте ме баш престравили“, вели њему кум — „а како ти, Шовеље, по богу, довека живиш у том страуг Е, ја бих погинуо, да сам на твом месту 2 умрђо бих од стра лепо“.... Шовељ се тек осмева, а ми сви гледамо на њега, па се дивимо његовом јунаштву: „како то он цео век свој у том страу проводи“.

— „А у тебе мора да је ма шта било у котарици 2“ пита кум Шовеља.

„Те још како је било, ево, гле, најте да видите ! и Шовељ извуче новине па их простре по столу. Ми тврдо закључамо врата, па станемо читати! имали смо, вала, шта и да читамо; до поноћи смо тако преседили са Шовељом. У новинама се писало како господа једнако каишаре и отежу да се не састане скупштина, како гледају да тамо протуре своје људе. „Наше земље не смеју се теретити дацијама, на нас ударити порез — није по закону,“ тако су гово-