Istorijski pregled srpske štampe 1791—1911.

висност од политичке и војне власти. Сви листови у монархији имали су строгу наредбу да преко извесних догађаја прелазе, а о извесним догађајима да пишу у званичном смислу. И као сви листови у тадашњој Аустрији, тако су и Сербсквл Новинљг имале безбојан, безличан и чисто информативан карактер. Писало се о Турској и о Француској Револуцији онако како су то захтевали интереси Аустрије. Ређе су изилазиле краће вести о културним приликама српскога народа, и њих је тако мало било, и тако су узгред даване, да су Сербста Новинљл у толико биле српски лист што су се тако звале и што су штампане на ондашњем језику српске књижевности.

У току 1791 године изишло је 84 броја. Али одзив није био повољан, и од првога тренутка наишло се на сметње. Већ у 20 броју уредништво се жали „да неки из сујетнаго свога мњенија“ говоре и раде противу издавача листа, и позивају се „господа пренумеранти“ „да би оваквим праздними речма једнога чловека не веровали“, него да остану уверени да ће лист бити савесно и добро уређиван, на највећу корист српскога народа. Листу је могао од штете бити и језик којим је био писан. У „предисловију“ првога броја било је речено да ће се лист „на просто славено-сербском јазицје сачињавати, како би вејакаго чина и достојанства лица таковија разумјети могли“. У ствари, то је био руско-словенски језик, са већим и мањим додатцима српског народног језика, и тај начин писања није био за ширу публику, несвикнуту школском и књижевном језику. У 50 броју већ, уредништво „с немалоју жалости“ објављује да је одзив врло слаб, и да Срби много мање маре за своју штампу но Грци и Мађари. Уредништво моли српску публику за обилнију помоћ, а од своје стране обећава да ће формат повећати. Али све то није помагало, и лист је како-тако животарио до краја 1792 године. 30 децембра 1792 изишао је последњи број Сербсиа Нови, замењен одмах једним новим листом, и то већма српским и бољим.