Istorijski pregled srpske štampe 1791—1911.

29

лист могао продужити своје изилажење под свима династијама, под свима режимима и под свима владама. 1840 уређивао га је Владислав Стојадиновић, секретар консисторије. Од 1840 осетила се потреба да се уведу извесне реформе, и дат је забаван и поучан додатак, „како би, вели се у једном акту Попечитељства Просвешченија, „новине наше уваженије веће имале, и како би сваки Србин, који би их читао, и ползу своју од додатка њиховога увиђао“. Српски писци, не само они који су тада били у Србију но и који су били у Угарској, стали су се јављати у томе додатку, нарочито Јован Ст. Поповић, Сима Милутиновић, Јован Хаџић, Ђорђе Малетић, Димитрије Матић, Матија Бан, и други. Од 1843 место тог књижевног додатка почела је уз Србске Новине ићи Подунавка, први књижевни лист у Србији. Од 1844 уредник Говина Србских постао је Милош Поповић. Од 1845 лист се почео звати Србске Новине, и под тим именом остао је до данас. 1849 био је „сауредник“ Србских „Новина доцније познати српски књижевник Јаков Игњатовић, који се у то доба налазио у емиграцији. 1856 лист је уређивао К. Вујић, а 1857—1859 опет Милош Поповић. У јесен 1859 године неко време био је уредник Владимир Јовановић. Он је протестом београдског паше био принуђен да напусти уређивање званичног листа, јер је у једном чланку доказивао како је српски народ „с руком на пиштољу“ извојевао своја права, и да је и данас у свако доба спреман бранити та права „С руком на пиштољу“. Њега је у уређивању Србских Новина заменио његов пријатељ и једномишљеник Стојан Бошковић, који је 1860 године смењен због свога либерализма. 1860 привремени уредник био је Милан Ђ. Милићевић; од 1863 почео их је уређивати Јован Балаицки. Као званичан лист Српске Новине и данас изилазе, и оне су, у седамдесет и осмој години свога изилажења, најстарији лист у целом српском народу.