Iz moga ratnoga dnevnika : (zabeleške iz ratova 1912.-1918.)

нађу војсци. Има их печалбара из целога света, али издваја једна мавровска. глава под московском шубаром, који пред забезекнутим сељацима, његовим развезао руски са мојим водником Протићем. Два резервна инжињерска официра, две сасвим дивергентне професије-филозоф и порезник, дискутују о значају свога рода оружја при данашњем маршу и тек предстојећем одавде до Дебра.

Неки нишки ћурани и газдинско вино из горичких винограда. ублажују данашње муке. Мештани нам предочавају тешкоће и непролазност до Дебра, Умор већ савлађује, ватра пудкара, ова ноћ треба да надокнади и прошлу.

Док не заспах размишљах, шта се данас променило од онога у миру стеченог искуства за овакву атмосферску непогоду и доба дана, Ништа. Најсигурнија су коњска леђа. Одмарај га на згодном месту што чешће, опет крени, и то ти је све, Кад већ малакше, стовари и преноси топовске делове на рукама, јер му је то једина и најсигурнија замена. Правити

саонице, ако има или нема дрвећа, ако се мора још да води рачуна, 0'

времену, изгледа да је само у миру и на веџби могуће. Западне ли коњ у смет, живобару, спасавај га што пре терета и самара, па извлачи.

У оваквим приликама не помаже ни песак за посипање поледице, ни разбијање секиром. Н, пр. данас, колико је песка требало понети и колико би трајало разбијање леда сикиром. Маршрута је одређена и све ове незгоде падају испред ње. У миру се реч немогуће и пропушта, у рату је све могуће,

16. Фебруар. Пред полазак, као и обично, подгрејасмо се топлим јелом, коње целу ноћ хравпсмо., Пионири су исмакли на читава два сата, јер нас мештани јутрос обавестише да је пут-стаза долином Радике завејана снегом, да су поједина места услед снега и одроњена, и да у опште и сумњају да ћемо моћи проћи, јер је за њих тај пут затворен.

Нисмо измакли ни три километра од ханова, крећући се колоном по један, раслоредивши поред топовске послуге и по два пешака на свака два коња, а официре и подофицире на сразмерном растојању дубине батерије, кад једва прокрченом стасом од једва тридесет сантиметара кроз нанос и сметове наста пропадање коња, Онег, мек и југов. Стаза још не набијена. Шириппа стазе једва човеку пролазна, те мало скретање од ње заноси натовареног коња. Орећа те је једна страна увек била ирнпијена: уз обалу, те се терет и коњ уз њу подупирао, да се не би стрмоглавио у бујну и кршевиту, са врло честим и дубоким вировима Радику.

Опуштање ближе њеном кориту или излазак на какву мању висораван одлакнуо би нам да се бар само одахне, да се сечекамо н при“ мимо извештај о броју изгубљених коња и материјала.

Снег, киша, заокупили. Ветар звижди и наноси у очи. Омрачило се, у овој дивљој клисури, да с времена на време угледамо изнад кршева небесни свод, Јуди промрали и уморни ћуте, а коњи беспрекидно надимају бокове и чини се пућиће, неће да се издувају од силног умора.

Таман се поприкупимо, измењамо коње и изпретоваримо, кад настане

серија спуштања низ литице или оне у кршевима карактеристичне

== 86. ==

па