Iz moga ratnoga dnevnika : (zabeleške iz ratova 1912.-1918.)

·: Једва стигосмо у питому и топлу котлину Шкумбе. Све се: осећа, некако веселије, и људи и стока. Бивак се поставља. Чак се ни ватре

не ложе, Коњи хржу, наклопивши се на дивно сено из околине. Ноћ нам

прође у пуном одмору, а скоро овако непроспавану.

23. Фебруар. Све су тешкоће од Струге до Мираке заборављене. И прекид друма, и оне силне серпентине код укуса ни Џура хана, и оне страшне кршне литице оку несагледиме, и они амбиси Шкумбом завршени, када низ Мираку у проширеној шкумбиној долини осетисмо приморски ваздух, када очи осећају неко нарочито задовољство у тропскоме зеленилу: маслинки, смокви, кипариса, лимуна, шимшира и уређеним силним ровићима избразданим пиринџаним њивама.

»Креста« се пспречила пред самим Елбасаном, да нам заклони јединствену панораму питоме елбасанске долине проширене Деволом, Мистични, готово црни кипариси са шест као снег белих минарета штрче из простране мрко зелене маслинове шуме, коју бујна, пенушава и зеленкаста Шкумба ивичи, и у којој лежи Елбасан,

Огромно гробље, чијом средином пролази друм, испречило се пред самим Елбасаном, чије се доста укусне зграде тек сад појављују. Друм је запречен масом богаља, чије се равномерно кукање и прошња преносе, разлежу и прате до првих дућана-уласка у Елбасан.

Природа му улепшава онај турски изглед вароши. Ове је у њему зелено, баште на. све: стране, на улицама читави сводови зелене пузајуће "дозе, ћепенак до ћепенка, иза којих је мизерна роба културних комшија, намењена бедним Арнаутима. То је чаршија! . . Кумрија непрекидно равлеже своју тужну, монотону и досадну песму, коју моји ужичани истим гласом настављају са »Џавиде, предај се, предај се!

Ето нас у Елбасану, пошто смо прешли све могуће промене и чуда природе и климе. Све се издржало, п ко зна шта нам још предстоји, али је стег Орбијин развијен до Девола и Семени. Све је заборављено, јер је, бар за сада, пи Албанија наша !

А. сад, да извучемо поуку, коју нам пружа искуство из овога деветодневног ратног зимског марша, Од свих чињеница три су у рату најважније. То су: човек као борац и руковалац машином, машина или оружје п стока. На овоме маршу коњ као носиоц терета — играо је највећу улогу. Он је испољио свој значај и зато њему посвећујемо овај закључак н све оно што треба учинити да њега сачувамо. Живо је биће, тешко га је, онажвог какав је војсци потребан, пронаћи, спремити и успособити. Он, мора да се исто онако чува н негује као и човек. И ако данас техника чини и учинила, је много: да га вамени, бар у војном погледу а и: иначе машином, ипак ће: он остати незаменљив. Сва срества техничка траже још многих услова, али коњ, за кога је све и свуд пролазно, остаће за увек после човека најпотребнији војсци, Он издржава, трпи и даје до, максимума све — док не падне, док не подлегне.

—