Iz moga ratnoga dnevnika : (zabeleške iz ratova 1912.-1918.)

који бије најбржом пушчаном ватром са тога одстојања и са свију страна. Силна нацијо српска, и интелигенцијо, ти мораш победити !

Пошто су већ први рањеници замакли кроз сушевачке винограде ка, превијалишту, топшије припремпле прихват својим пешацима, хладно и поносно, али и острвљен пешак је са топџијама стао на линију са које ће још у току данашње ноћи протерати Бугарина са оне стране Брегалнице и преставити му се као неустрашиви: од пушке, бомбе, топа, ножа, и препада! Пуковник Докић рањен седећи командује и са пуним очима суза, када му се помене превијалиште одговара: »Зар да мој логор оставим Бугарима, те да ми се доцније пребацује како сам га напустио«, Бугари та нису ни искористили, а морали су га већ напустити. Цео трофеј њихов састојао се је дакле у томе, што су ножевима исекли већ иструлела шаторска крила У!. пука, Око 20 официра је само избачено из строја, мајори Мацић, Васић и Стојковић су пали као жртве, сем осталих многобројних поноса Србинових и храброг М!. пука. '

Како су, кад и где погинули Васић и Стојковић, нико не уме да обавести. За Стојковића има верзија да је при упаду бугарских комита на прихватницу одмах рањен и сагнув се да се превије, од бугарских војника или комита револвером рањен и ножем срозан кров леђа. Где је % Да ли искасапљен па сагорен или бачен у Брегалницу, нико никад неће дознати !

Драги Милане, мени би суђено да те нађем после ове кобне ноћи а после четири дана и да тучен шрапнелима са висова штипских, прођем поред твога леша, случајно подигнем шаторско крило са твога мртвога, тела, опљачканог од бугарских дивљака, и да те не познам.“) Шта ли си мислио када ти је непријатељско тане просвирало кроз сред срцаг% Ти си морао бити убеђен, да је наша победа! Ти је, који си је највећма желео, не доживе! Али је поред оних многобројних жртава из оба рата и на твојим костима политнута п васкрснута »Нова Орбија«.

а

ту 2 7

») Пука је случајност како се дознало, да је то баш леш Милапа Васића. Ја га нисам познао, јер је већ био начет, стојећи четири дана на 'сунцу. На лешу је био плави унтерцигер, а чистота тела и углађена кова, наговештала је да је официр. Мајор Радаковић, побратим Васићев, чује зато и по унтерцигеру позна Милаша. Причао ми је, како му се при смени батаљона на предстражи Милан жалио да га боле.нога у чланку, он му лично превије црни лук и видев у боји уптерцигер, пецпе га другарски. Без ове случајности Милану Васићу не би се ни данас знао грбб. и Е Н