Iz moga ratnoga dnevnika : (zabeleške iz ratova 1912.-1918.)

Кота 256.

Један од најтежих момената доживљених у рату са Бугарима 1918. године, једна од најстрашнијих ноћи, била је ноћ од 20. на 21. јуна. Ва психичку студију питања о личној егзистенцији, за студију хладнокрвности, храбрости, пожртвовања, ево примера!

Ми смо се освестили од препада, Бугари су се разочарали препадом, ми искоришћавамо тај моменат. Трећа армија припрема офанзиву, општи покрет и пребацивање преко Брегалнице. Кота 256. служи као ослонац одреда од два батаљона четвртог н шеснаестог пука са две брдске батерије трећег дивизиона, као легије смрти за извршење задатка целе армије, Наређење је издато код села Сушева, покрет се предузима у један час по поноћи. Пре зоре кота мора бити поседнута.

Штип је наш. Коме се укаже прилика да га обиђе, пре но што дошав од Велеса, пређе камени мост пред њиме на Брегалници, у оној питомој и богатој долини, која је избраздана и засејана бугарским пешачким и артилеријским пројектилима, хтео не хтео поглед мора управити на коту 256. Не зато, што је природа нарочито обележила ту коту, но зато, што она потпуно заклања Штип и Брегаллпицу, тако рећи пред очима онога, који у Штип долази. То је једна већа хумка, изникла у благим таласима, од два ћувика. Ето то је тај пиво, на коме је било наших око 2500 пешака н топџија, 8 брских топова им око 500 коња. Свима оним многобројним косама над Штипом, које се конвергентно спуштају ка Брегалници, целом том склопу, који је био маневарски пиво бугарске армије према нама, начичканим бугарскам топовима, који нас доминантно гађају у главу још од препада, требало је те ноћи подићи, подвући се н примити земаљски отањ п челик. То је била митшоловка, чију смо ми улогу претворили у бедем.

Без шума, тако рећи на прстима, цела та маса од људи, коња и материјала пошла је у један час по поноћи са сушевских висова, да је са времена на, време тргну, предоче и појачају јој моментално заборављену опасност њене улоге, два бедна бугарска рефлектора изнад Штипа, У три сата јутра стигло се. Пешаци већ распоређени п утврђени, брђани су спремили батерије.

На хоризонту поздрављамо зору! Поздрависмо светлост, после ових два сахата физичког и душевног замора. Дубље дишемо п осећамо се јачи, освежени, очекујући и дискутујући већ о преднтри, развоју, свршетку, успеху... Посматрам уморена, испијена, неиспавана, неумивена. лица нашег војника. Чини ми се, да га руменило зоре крепи. Он удешава свој под мраком ископани заклон, облаже га и бусења, као за, пзложбу, за оцену! На оно неколико већ обрстелих полузрелих кајсија лелуја се нај-

= [6 ===

ен