Iz moga ratnoga dnevnika : (zabeleške iz ratova 1912.-1918.)

Не треба бити војник ла разумети шта значи за непријатеља напуштање држане утврђене и ојачане линије главнога фронта, и то још на оваквоме терену. Треба ли објашњавати шта значи извршен пробој на томе фронтуг Треба ли говорити о последицама после тогаг До душе има, и треба да има непријатељ још утврђених линија, где треба да се задржи, да нам да отпора, да нам онемогући и даљи успех и одушевљење у оваквом великом и значајном моменту, после дуге и досадне и некорисне стабилизације, на коју бар ми Срби ни по темпераменту урођеном а нарочито војничким васпитањем нисмо били навикнути. Ми већ у овом лудом одушевљењу више, изгледа, о томе и не мислимо. У нама је пробуђен онај успавани елан из 1912. и 1918. год. Ми гурамо, ми надиремо. Умор и препреке за наше не постоје, Ми идемо Србији, ми идемо кући, нашима!

И ако се у овом и оваквим моментима војнички препоручује само брз и енергичан рад — гонење, ипак је било разлога да се то обазриво изводи. Ко је у стању био да заустави ову бујицуг Она није мислила ни о одмору, ни о исхрани, Она је опијена успехом мислећи на своје и ово дуго, трогодишње, очекивање оваквога дана психички га и искористила и заборавила на војничка наређења у руковођењу за даљи покрет и рад. Она је имала, искуство из 1915. са собом, како се отискује и свршава кад се притискује енергично и са свију страна. Врховна савезничка команда, нарочито је бринула, да наш клин, који смо задали непријатељу, не продре сувише унапред. Имали су разлога. Крила су савезничка заостала, јер су систематски радила као и до сада, Наши су ратници одавњашњи, они су разумели боље овај моменат, они су га користили. Наши су чак и покушавали, бар по дужности, да задрже наше линије у наглом надирању, али увек обавештавајући савезнике са »безуспешно«. Можда, да се није тако радило, који зна докле би, али свакојако били би задржани да због изласка на линију презимимо зиму 1918, испред и са оне стране Скопља.

Да ли је могућно описати одушевљење ових значајих момената на Буковикуг Да ли је потребно показати како су се осетили, користили и упућивали у даљем раду ти успеси из главног апарата — из наше Врховне Команде; Треба ли преставити изразе и радост на лицу свих оних од Врховног Команданта, Његовог началника штаба па све до последњег запосленог редова у Врховној Команди Колика и каква промена између оног јучерањег и данашњег дана у изразу погледа, говора, рада ни опхођења. Како силно утиче и вуче у брзини посла врховни апарат надирање наших. Само, сада та енергија на послу зна, зашто се трошт, И она ранија а нарочито ова исплаћена, је, крунисана је. Војвода Мишић са оним њетовим очима боје воде, оном изразитошћу простодушности нашега сељака, смешка се и рекао би вели: још мало, па смо код наших, у нашој лепој и милој Србији! Ових дана се о обиљу, лепоти и обичајима наше земље и овога доба године и не престаје говорити. И комишање, и берба, и шљива, и лепа наша јесен, управо чега смо се баш ни ужелели, подрктава. нам на усницама кад их спомињемо.

поре