Iz nove srpske istorije

154 МИХ. ГАВРИЛОВИЋ

Султан бити јако противан уступању Београда'). У главноме, Хопес је био врло задовољан овим састанком и гледао је оптимистички на крајње решење српскога питања. У извештају који је поднео лорду Палмерстону о мемоару и о своме разговору са Решид пашом, он је писао: „Ревносни и неуморни напори Шеговога Превасходства овдашњега амбасадора Њенога Величанства допуштају ми наду да ћемо успети, бар у неколико, у извршењу упутстава Вашега Лордства која се тичу Србије; и ако би се ова надања испунила, Отоманска Царевина имала би отуда велике користи: руској амбицији био би задан тежак удар, а утицај Велике Британије како морални тако и политички знатно би порастао не само у Србији него и у свима суседним хришћанским областима.“ ")

Али, убрзо затим, Хоџес је пао у једно песимистичко расположење за које би се тешко могло рећи да је било претерано. У својим даљим разговорима са Решид пашом, у кога се амбасадор највећма уздао, Хоџес је опазио, да је он био „тако плашљив и неодлучан политичар да га је скоро било немогућно .употребити за рад на ономе великом циљу који је Влада Шенога Величанства имала у виду“. Он је видео да уопште у Цариграду не схватају важност српскога питања, и да су они турски службеници у чији је делокруг оно спадало, били „стално расположени да попусте Русији, која је желила установити у Србији доживотни Савет". Решид паша колебао се и сам у питању Савета, и био за једно Народно Веће, које би трајало бар четири године. Хоџес, као и амбасадир, протестовао је противу тога гледишта онда када је Порта добила времена да се бави српским питањем, и када су је њих двојица позвала да то учини. Трговински уговор између Велике Британске и Турске био је потписан 16 августа, Порта је и даље избегавала да приступи

1) Хоџес Џалмерстону, 27 јула 1838. 2) Хоџес Палмерстону, 27 јула 1838