Iz nove srpske istorije

СУСПЕНДОВАЊЕ ПРВОГ СРПСКОГ УСТАВА 203

се сви радовали, пише Ј. Живановић, да ће речени Устав највећу славу земљи донети. Од Давидовића сви смо се надали, да ће он умети најбоље њега направити, И да је ко од нас боље што знао, ником није забрањено било своја примечавија чинити. Као што смо се онда сви заједнички радовали: тако смо после сви заједнички тужили, и патили и злопатили, и један за другим пропадали,,.“') Ова изјава Живановића, човека који је неоспорно био одан кнезу Милошу, и који је вршио најповерљивије послове кнежеве баш у периоди првих уставних трзавица у Србији, показује иајјасније мишљење и осећаје најближе околине кнежеве. (Ово се, у осталом, потврБује целом радњом кнежевом око овога Устава, која је ишла преко Живановића.

Кнез, иако је био љут што је у овој ствари. страшно насео, ипак је гледао на сваки начин да спасе Устав, и после првих писама из Цариграда, он је према главним примедбама слао Герману модификације тачака на које је руски посланик највише викао, т.ј. на установу министарстава и министарске одговорности. Функције разних попечитеља, предвиђене Уставом и разрађене у указу о устројству Државног Савета од 14. фебруара, кнез је одузео од Држевног Савета и доделио их своме Кабинетском Савету. Извесни чланови тога кабинета дакле —- под именом попечитеља или другим неким, јер то нема важности — отправљали би горње послове кзо нека врста специалвих секретара кнежевих, Према томе попечитељи нису више чланови Државног Савета и шефови разних политичких оделења с нарочитом одговорности, већ просто кнежеви кабинетски саветници и чиновници.

Кнез је био оставио Герману да изради да се измена учини у овом смислу; сем тога био је готов да прими и друге измене које би посланик учинио. „Ја ћу попрагке најлакшим путем и начином увести,

1) Т, Живановић: Примечакија, 17, 23.