Iz policiskog života : anegdote, crte, epizode. Sv. 1

„ЈЕР ЈА ГА, ИПАК, ВОЛИМ!.. ВР

После неколико тренутака Стеван се диже са столице, промењеног, бледог, малаксало-уморног лица, погледа ме у очи и рече:

— Никада више нећу погрешити.. Спасите мене и мајку моју од онога срама да ми слика изађе — пошаљите ме где на страну на машиншлосерски занат... и ја ћу бити човек!

Радосно му пружих обе руке, помиловах га по образу и рекох: |

— То сам од тебе, Стево, и очекивао. Јер сам. знао, да ниси са свим пропао младић! Седи; на,. узми цигару, пуши...

Узбуђен вратих се столу; писах:

„Господине Управниче,

Стеван М,...., син тога и тога, бив. чиновника, . младић од осамнаест година, који је рано остао без оца, ударио је у животу странпутицом, те је п својој јадној мајци, а и властима задавао доста посла. Данас је учинио један страшан грех према својој мајци, ударио је, — али се сада покајао и' дао ми реч: да ће се свега оставити и постати: ваљан грађанин. Изјавио ми је жељу, да оде на страну и учи машин-шлосерски занат. Ја му потпуно верујем.

Извештавајући вас о предњем, знајући да и Ви овога дечка познајете, ја Вас молим, да наредите, да му се слика не уноси у идућем броју „Полициског Гласника“. Бићу слободан да са њим, и матером његовом, дођем сутра пре подне код Вас, да и пред Вами Стеван потврди своју одлуку“.

Пружих му писмо да прочита. Он остави цигару, прочита, па узрујано рече:

— Хвала вам! Ево, видите, ја се сада осећам као други човек.

— То ми је мило, Стево!

Савих писмо у коверат, адресовах па му онда, рекох: