Iz policiskog života : anegdote, crte, epizode. Sv. 1

ЋЕРИМ-АГА 19

пару. Он ми је за ово једном благодарио; уверен сам, да је та благодарност потицала са дна његове душе...

Ћерим-ага је преко целог лета побољевао. По неколико дана остајао је у постељи, па опет излазио, док при крају године не леже теже болестан. Његов Емин долазио је и сада свакодневно мени и ја сам од њега дознао како је Ћериму. — Кад Ћерим ни за осам дана не изађе из куће, преко његових пријатеља му поручим, да желим да га обиђем. Он ми закаже да дођем њему сутра по подне, јер му жена и снаха неће бити дома.

Отишао сам. Преко чисто белих, камених плоча у дворишту и окречених степеница прошао сам поред „доксада“, са жутим као ћилибар даскама по поду, уђох у једну велику собу. У дну је била, даље од прозора, његова постеља, превучена чистим, белим рубљем и новим, шареним полусвиленим јорганом. Поред постеље мангал са џезвом за каву, коју је он онако болан и изнемогао већ скувао и чекао да ја само дођем.

Поздравих се весело са њиме и после обичног запиткивања, како му је, он трже јорган са својих ногу и ја се изненадих кад спазих, да су обе јако отечене. Рече ми:

— Ето, валах, види како је! Не ваља. Ту је скоро крај...

Тешио сам га и покушавао да убедим, да није то ништа: назеб, реума; проћи ће. Он ме и не слушаше, тако, да ја у маху прекинух говор. Ћерим се полако подиже на леви лакат, десном руком дохвати џезву, сасу ми каву, понуди, па са једно отегнуто: 000ох, завали се на јастуке. Блудећи погледом по таваници, изгледало ми је, као да пребројава оне летвице између широких ишараних дасака. У један мах он се обрну мени целим лицем па рече: Е

9