Iz policiskog života : anegdote, crte, epizode. Sv. 1

24 МИХ. М. ЂОКИЋ

вечерамо, моја добра мати, у пола вечере, рече ми: како је чула и од суседкиња Ћеримових, а закључила је то и по изгледу његове жене и снахе, да они врло тешко живе, па је, ако се и ја сложим, одвојила каве, шећера, пиринча, брашна и друге ситнице, да им пошаље и да их тиме колико толико помогне и обрадује...

— Пошаљи, пошаљи; ми хвала Богу имамо, па зашто да не учинимо радост — малом Емину.. и његовом оцу...

.„Ускоро сам био премештен; отишао сам из Скопља, тешко се растајући од мога драгог Емина, који ме све до поласка није напуштао... Његов отац је још био у постељи. Са њиме се не поздравих, јер је тешко доћи до њега због жена у кући...

Дани и месеци су зрохујали. Наступи и вртлог светског рата... и једног кобног октобарског дана ја пођох као изгнаник са свога огњишта — у далеки свет... Оставих и мајку и Отаџбину своју... С времена на време, у беди оној, сећах се лепог Скопља, Ћерим-аге — и малог Емина...

— Три је године прохујало у грози и несрећи; пребродих мора, пређох брда и долине, снегом засуте или тропским сунцем спржене; прођох државе... сузом изгнаничком оквасих свакодневни хлеб — и једнога дана, ту скоро, сину Слобода Отаџбини мојој... и ја се нађох поново у дивном

перивоју, — у моме драгом Скопљу... Одмах сутра дан по доласку, пожурио сам у турски крај, да обиђем своје пријатеље — да ви-

дим и загрлим малог Емина!

Али, тужне вести добих; рекоше ми:

— Ћерим-ага је умро још пре три године; на неколико месеци по моме одласку. Кажу: жуч му