Iz policiskog života : anegdote, crte, epizode. Sv. 1

КАРА-МИЏА 37

са светлим очима и тешким оковима на ногама...

Познадох га: то је био несрећни Раде !

Из груди ми се оте прво уздах, па онда гласан узвик:

— Зар дотле, Раде >

Диже главу и погледа ме; у први мах ништа не одговори, но само полако подиже једну ногу и показа окове, па онда тихо рече:

— Ево, види, чиме ме мој Кара-Миџа дарова! Ово је он носио и под овим теретом душу пустио, па и ја дочеках — — да на сваки начин тако завршим...

_ — Зар га не победи 2

— Не могах! Силнији је био од мене, па ме натера на зло, да и ја крв људску пролијем...

— Па како то би» Кад доспе довде> Кога то убиг

— Убих човека ни крива ни дужна... Убих га, јер тако „он“ нареди!

„„Не разумевајући овај наш кратки дијалог поворка се осуђеника крете полако преко моста. Тешки окови тупо зазвонише, да ми њихов звук у мозак допираше...

Узбуђен до најнежнијих осећаја, посматрах гомилу јадних људи која одлазаше... Очима тражах повијену силуету његову — и јекнух:

— Јадни Раде! Јадни раде!.....

КРФ, јануара 1918.