Iz policiskog života : anegdote, crte, epizode. Sv. 1

36 __ МИХ. М. ЂОКИЋ

дорастао! Зар не видиш како изгледам: подбуо, са накострешеним мишићима на лицу и свакад са свима нервима у покрету... Ево, пази, и сада осећам, где се мој предак у мени јавља: хоће кавге, крви хоће! Не да он, да му нико противстане... Не да Кара-Миџа, да моја глава, са крвљу његовом, доле клоне и изгледа: као да за милост моли... Он, кроз поглед мој, гледа сада у тебе; његова несрећна крв кроз вене моје сада струји, — гори и сажиже ме...

— Остави ме, остави ме! Зар не видиш борбу моју са њимер Зар не осећаш колико је моћан, јер морам да се саламам пред вољом његовом 2

.„Јадни Раде једним одлучним гестом, у коме је узело учешће цело његово биће, тресну стегнутим песницама у страну; искрљешти очи и тако оста само једну две секунде — и у маху погледа ме уморним, благим погледом...

Победио је! Његов несрећни предак стукнуо је... Раде је био као поново рођен: благ, мио, разговоран и весео — као да се сада, само пре неколико минута, није ништа десило... |

Узбуђен, уверен и утврђен у патње његове, остао сам са њиме још неколико тренутака у разговору; поручих му каву и понудих цигаретама —- па онда одох до господина члана и измолих да га не казни, јер ми је, рекох му, дао реч: да више неће кавге замећати.....

. „Дани су пролазили... Године су се низале... Једнога дана, пред сам почетак рата са Турцима, одох у Горњи Град, да се прошетам. При самом улазу на другу капију, више градске амбуланте, наиђе поред мене једна група осуђеника. Не бих се на њу ни осврнуо, да ме не узнемири звекет ланаца на њиховим ногама. Окренух се: и мој се поглед у маху заустави на једном познатом лицу,